Конгрес интелектуалаца Србије (?!)

(шта штампа штампа. шта - не штампа?)

______________________________

Друштвени, државни, социјални и политички догађаји у Србији у последњим годинама, а посебно у 2012. и 2013. довели су до потребе сазивања оваквог конгреса образованих и остварених стручних Срба, у разним областима живота и деловања у земљи и иностранству. Постављамо само једно једино питање свим образованим Србима ма где били у свету, част појединцима: ЗАШТО СТЕ ЋУТАЛИ ДО САДА?
Знамо, научили смо, да сваки велики пут почиње првим кораком…Остаје да видимо да ли ће од овог Конгреса и окупљања по једном општем државном и друштвеном питању ОПСТАНКА Срба, за саме Србе бити од конкретне помоћи у смислу очувања Србије, дефинисања државног и сваког другог интереса и напретка у неком будућем времену.
Ово је дан који ће бити уписан као веома важан у историји државе Србије.  Конгрес (позваних 320) присутних 260 интелектуалаца одржан у Београду, у сали Дома синдиката, показао је још једном да Србија има мудре, образоване и пре свега свесне Србе који су се окупили да разговарају о кризи и будућности Србије, договоре наредне кораке деловања, и донесу резолуцију о националним и државним циљевима у будућности.
На скупу интелектуалаца су се разматрали најактуелнији проблеми привреде, државе и друштва и могућности изласка из дугорочне врло комплексне кризе. Сложили су се да не могу и не смеју незаинтересовано да посматрају пропадање Србије јер “неутралне” науке и интелектуалаца не може бити по овако тешким и судбоносним питањима.
Око 320 интелектуалаца верују да својом професионалном, научном и стручном оријентацијом, са истински изграђеном родољубивом свешћу  и моралним дигнитетом могу допринети опоравку Србије у суштини и целини.
Ово је био први корак на коме се створила интелектуална влада у сенци са стручним “министарствима” и радним групама које ће деловати свуда и на сваком месту по потреби.

    Видети више: http://www.vesti.rs/Drustvo/Kongres-intelektualaca-Srbije-Prvi-korak-u-bolju-buducnost-2.html

КОНГРЕС  ИНТЕЛЕКТУАЛАЦА

пише : Бранко Драгаш, 28.02.2013

Најавио сам већ да сам позван на КОНГРЕС ИНТЕЛЕКТУАЛАЦА у Доми Синдиката 27.02.2013  са почетком у 10,00 часова. Позив сам добио седам дана раније.

Нисам много размишљао да ли да идем или да не идем. Знао сам унапред шта ће се све догодити. Али сам, ипак, одлучио да идем. Зашто? Објашњене је врло једноставно. Да нисам отишао, онда би се наставила она прича, пријатеља који прате мој рад, да морамо да се удружујемо, да треба да пређемо преко личних сујета и нетрпељивости, да Србија тражи од нас, патриотских снага, да се ујединимо и да спасимо Србију, да морам лично ја – Бранко Драгаш, да нешто конкретно урадим, као да за ових 30 година мог јавног деловања нисам баш ништа урадио за ову државу и народ, што сам морао да одбраним у тексту- ЗАШТО?  те да није време за надмудривања, свађе и препирке, него за конкретна деловања.

Добро, слажем се. Није време за свађе људи који тврде да су патриоте и да воле Србију. За мене је то довољно да будем кооперативан у добро организованом тиму који треба да спаси Србију пропасти. Отишао сам, дакле, из убеђења да морам да одем, упркос мом унутрашњем интелектуалном отпору том чину.

Постојала су и два проблема – сами назив Конгрес је накарадан. Други проблем је – ко је заиста интелектуалац?  И зашто интелектуалци толике године ћуте.

Када будем дошао тамо на скуп позваних 320 интелектуалаца, онда ћу морати да се определим, знајући унапред шта ће се догодити, да ли да останем миран и све саслушам или да се јавим и све отворено кажем. Сматрао сам да ћу морати да се, ипак, јавим и кажем своје мишљење.

За сваки случај, да не бих пренаглио, да бих донео праву одлуку, замолио сам мени блиске људе, који имају велики утицај на мене, који ме критикују,саветују,подучавају и коригују, да буду на том скупу, јер сам хтео да чујем њихово мишљење о свему ономе што сам очекивао да ће се догодити.

Значи, потпуно сам био психички спреман за овај скуп. Наоружао сам се стрпљењем, јер сам знао да ће ми оно требати. Моји пријатељи, који ме добро познају, стално критикују моју брзину, оштрину, недипломатичност, претерану отвореност и кратак фитиљ. Овога пута сам хтео да проверим себе и да покажем да могу да будем, ради општег добра, кооперативан.

Скуп је био у Великој сали  Дома Синдиката. Дошао сам са својим пријатељима у 9,55 и ушли смо у полупразну салу. На скуп је дошло свега стотинак интелектуалаца, што се уклапало у жалосну слику наше пропасти, а покушај организатора да нас пребаци у прве редове, како би приказали већу попуњеност сале, није успео, јер су људи остали да седе по читавој  сали, што се мени више допало, пошто је скуп интелектуалаца, а не скуп партијских активиста. Узгред да кажем да сам вече пре тога скупа говорио на препуној трибину у Вршцу, где су људи стајали у  сали и где је било више људи, него на скупу српске интелектуалне елите у престоном граду.

Зашто српски интелектуалци нису дошли? Шта им је то било важније? Шта их је спречило?

Мене та питања нису занимала. То је била ствар организатора.Сматрао сам да је идеја добра и дошао сам да подржим ту идеју. Али, све остало је било – катастрофа! Нарочито људи који су дошли да говоре и људи који су се пријавили да говоре. Видео сам доста људи којима није било место на овом скупу, што је хтео, после шест уводних излагања, да каже Павле Аксентијевић, али је био грубо прекинут и спречен да заврши мисао о рециклираним политичарима из свих странака. Међутим, у  сали је било заиста умних и честитих људи, које сам дуго познавао и који су морали, према моме неком схватању, да буду издвојени од стране организатора.  То се , нажалост, није догодило. (....)

Који је онда смисао овог скупа?

Наивно веровање проф. Комазеца да ће предлоге интелектуалаца, ма колико паметни и добронамерни били, неко из власти узети у разматрање погрешно је и узалудно надање, јер смо то последњих две деценије упорно радили,достављали им, писали и предлагали, али они су све те предлоге, чим би их примили, бацали у кантуи за отпатке. Политичари су олош који се једино плаше уличних демонстрација и конфискације имовине. Све остало они презиру и немилосрдно газе ногама.

Ако је то тако, а сви знамо да је управо тако, који је онда смисао био окупљања интелектуалаца? Пошто је изговорено од стране организатора да ће се скупити памет Србије да предложи решења за заустављање даље пропасти државе и нације, да ће то бити предато политичарима на власти, пошто је нерационално закупљена велика дворана за тако мали број учесника, што је показало на самом почетку лоше планирање организатора, пошто је сала плаћена, поставља се питање – ко је све то платио? Интелектуалци пара немају. Привредници су у колапсу и боре се за голи опстанак. Ко је онда платио трошкове скупа? Пре неколико месеци један од организатора окупљања је написао да паре нису проблем.

Паре нису проблем? Ко то може данас да каже у Србији? Највећи број грађана то не може да каже, јер им је криза разорила буџет. Па, ко онда може да каже? Да видимо ко има новца  и коме одговара да се одржи ово окупљање интелектуалаца? Странци? Зашто би то радили и трошили паре својих пореских обвезника, који већ хоће да их расчереће због расипништва и уништавања њихових државних финансија, када имају у Србији верне слуге у садашњем режиму. Неверни Тома, Мали Слоба и Аца Сила, који, уцењени аферама, извршавају све налогхе својих газда и тако показују да су избори били превара и да је Курта плански заменио Мурту да би се по кртаком поступку признала независност Ксомета. Странци, дакле, немају интересе да плате овај скуп.

Тајкуни? Тајкуни су или по затворима или у полицији на истрагама или су толико преплашени да не буду привођени, да су се сакрили у џепове режимских политичара, па њима не пада на памет да се у свеопштој харанги баве било каквим финансирањем  скупова, поготово не финансирањем српских интелектуалаца, које су увек отворено презирали.

Ко је још остао као потенцијални финансијсер? Ко је обезбедио изјаву – паре нису проблем?

Опозиција?
Они су толико разбијени и посвађани, раздељени, престављени најавама хапшења, да немају ни времена , нити воље да се баве интелектуалцима, које, такође, презиру и користе за једнократку употребу.

Значи, није ни опозиција.
Па, ко је онда финансијер.
Режим?
Да. То је једино логично. Режим финансира скуп интелектуалаца.
Али, ко у режиму?

Неверни Тома? Који би био његов интерес? Он је задовољан што му се остварио животни сан да буде председник, обезбедио је ужу и ширу родбину, уцењен је бивши четнички војвода, сарађује са својим налогдавцима и припрема све за признање Космета као независне државе. Ако је издао свога кума, који га је створио и ако је погазио заклетву на Библији у цркви, зашто не би издао наше Србе са Космета? Неверни Тома је идеалан јунак за српског издајника.

Мали Слобо? Пијани премијер од Миљацеке? Он је разваљен до темеља и не зна више куда удара. Његова једина стартегија је да ужива у овим тренуцима власти и да се,када га ускоро буду скинули, сећа времена када га је Империја у растројству подржавала у издаји своје државе  и свог народа на Космету.

Ко је још остао? Ко има сву власт у држави?
Ко је миљеник Империје? Ко се спрема да влада читаву деценију?
Ко  није ништа научио из судбине Милошевића, Ђинђића и Тадића? Ко је пресретан што се постројавају почасне страже, вијоре заставе, рукује се са великим фацама, ко је незреили клинац који се докопао власти и који седи на ноши и прети свима?

Аца Сила!
Да, он је тај.
Имеприја тренутно игра на њега и он хоће све да контролише. Инжењери људских душа, који су извршили лоботомију Аце Силе, претворили га од радикалног шовинисте у еуропског будисту, да би извршио све преузете обавезе око признања Космета, селективна борба против корупције је само мамац за наивне бираче, искористиће Ацу Силу и онда ће га одбацити као опушак, бацити (....)

Видети више: http://www.dragas.biz/index.php?option=com_content&view=article&id=9864:kongres-intelektualaca&catid=144:reagovanja&Itemid=123
 
*

ДЕКЛАРАЦИЈА КОНГРЕСА ИНТЕЛЕКТУАЛАЦА: НЕ СМЕМО ОСТАТИ НЕМИ ПОСМАТРАЧИ ОПШТЕГ ТОЊЕЊА

нико не сме остати незаинтересован, пасиван, резигниран, беспомоћан док се криза продубљује, када општи слом постаје известан

1. Суочени смо са дубоком економском, социјалном, моралном и политичком кризом - којој се и не назире крај. Ово је једно озбиљно упозорење на блиску будућност великог продубљавања кризе - које нас очекује.

2. Стратешки државотворни интереси и циљеви су потиснути од стране сепаратистичких и ускостраначких интереса. Општи интерес се демонтира и односи у странке претварајући капитал у групно-приватни посед. Сведоци смо процеса распродаје друштвеног богатства, разарања државе и рушења суверенитета државе. Процес се одвија систематски под паролом демократије, слободног тржишта и људских права и слобода.

3. Приватизација је проведена као обична пљачка уз масовне стечајеве предузећа и раднике на улицама. У социјални програм у последњих осам година није уложен ни један динар. Стварни власници предузећа остали су без свог капитала и постали најамни радници. Тајкуни и они блиски власти су се енормно обогатили на невиђеној пљачки радничког капитала, док је највећи део нације одведен у сиромаштво и голо преживљавање. Учвршћује се олигархијски политички капитализам, док масе остају на периферији, све сиромашније и болесније.

4. Убрајамо се у најстарије нације у Европи. Становништво се нагло смањује, а нема никакве националне популационе политике. Демографска политика не постоји, а нација нам убрзано нестаје и стари.

5. Незапосленост је постала највећи проблем привреде и друштва као последица погрешног и погубног модела развоја и макроекономске политике. У последњој декади остало је без посла у привреди 545 хиљада. Стварна стопа незапослености није 23%, већ готово 29%. У условима продужене кризе, застоја, пада производње, слика се убрзано погоршава. Посебно је погођена школована млада генерација, без перспективе. Највећи део намерава да напусти Србију. Какав је то национални губитак? Каква је будућност нације?

6. Плате и пензије су већ готово три године замрзнуте, док инфлација оживљава и спада међу највише у Европи. Животни стандард се стално снижава, а квалитет живота погоршава.

7. Пољопривреда, третирана као стратешка област, готово је препуштена стихији и преживљавању, а у одређеним гранама правом пропадању. Нема сигурности у ценама и откупу, никакве дугорочне стратегије развоја, без редовних исплата производа, без праве кредитне  и фискалне политике подршке.  У последњих десет година развијала се по просечној стопи од 0,9%, са огромним годишњим осцилацијама, као последица велике неизвесности и системске неуређености. Погрешном увозном и заштитном политиком додатно се гуши. Постоји намера за увоз ГМО, чиме се друштво мора оштро супротставити.

8. Задуженост у иностранству и сада аутономни раст спољних дугова, прелазе све дозвољене границе, уз увлачење друштва у дужничку кризу. Радимо само за део обавеза из спољних дугова. Годишње обавезе из дугова су два-три пута веће од прираста бруто домаћег производа. Отплата дугова се врши преко новог задуживања, смањењем домаће потрошње и стандарда, а сада и падом девизних резерви. Терет дужничког ропства је све већи кроз политику неконтролисаног иностраног задуживања. Не постоји концепт, визија и политика новог задуживања.

9. Спољнотрговински дефицит у прошлој декади износи преко 80 милијарди доалра, а резултат је изабраног неолибералног модела развоја. Не постоји никаква концепција спољнотрговинске политике, али ни нужна заштитна политика привреде. Домаћа привреда и производња су угушене, а тржиште преплављено страном робом, док је куповна мож грађана срозана. Постали смо само проширено страно тржиште. ....

     Видети више: http://www.standard.rs/deklaracija-kongresa-intelektualaca-ne-smemo-ostati-nemi-posmatraci-opsteg-tonjenja.html
*
Разговор са једним од учесника Конгреса интелектуалаца и др.
Aleksandar Pavić TVAVAX Otvoreno o svemu 28.02.

Више