РАКИЋ ПЕЈЧИЋЕМ
Јован Пејчић, Милан Ракић на Косову: завет – песма – чин,
Конрас, Београд 2006; 436 стр.
![]() |
Душан Стојковић |
У српском народу постоји изрека: Добар јунак, да је човек таки! Доскорашње наше разумевање и тумачење Милана Ракића готово би се могло „покрити“ формулом: Добар човек, да је песник такав! До скора је, посебно после атака београдских авангардних писаца, нарочито надреалиста, на песништво (његове домете и вредности) Јована Дучића и Милана Ракића, Ракићево песничко дело било у незаслуженој сенци Дучићевог, поприлично – сасвим незаслужено – потцењено, погрешно прочитано и растумачено.
У развоју српске поезије често смо имали за ударне песнике одређеног песничког времена по двојицу лирских диоскура. Наведимо најпознатије лирске „парове“: Бранко Радичевић – Стерија (из накнадне читалачке перспективе), Змај – Лаза Костић (и овде се мора призвати накнадни читалачки увид), Јован Дучић – Милан Ракић, Милош Црњански – Растко Петровић, Васко Попа – Миодраг Павловић, Матија Бећковић – Бранислав Петровић... Није било нужно да се њихово песништво „судара“. Осим код два последња примера, критика и публика се јасно опредељивала за једног. Понекад је то доводило до детронизације другог. Јован Дучић се, после затишја и изнуђене – идеолошке – изолације, вратио на велика врата у нашу песничку традицију. Милан Ракић је остао на листи чекања. Супротстављени су, поприлично измишљени и „дорађени“, ирационализам и симболика Дучићева, на једној, и рационалност и превелика јасност Ракићева, на другој страни. Сметнута је с ума исцизелираност Ракићева стиха, његова готово вајарска, и тактилна у највећој мери, сладост певаног, дубина патриотских осећања, мисаоност осећајног и осећајност рефлексивног, ретко остварена – и у европској поезији – синтетичност и концизност певаног. Да се и Ракић почне читати као велики песник, један од најзначајнијих, и најостваренијих, у свеколикој српској поезији (уз Момчила Настасијевића, он спада у ретке песнике који су, окончали властито песничко дело, реализујући замишљено и хтено) допринели су највише Леон Којен својом Антологијом српске лирике 1900–1941 (2001) и, управо, Јован Пејчић – понајвише овом књигом, али