УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З

Спектар "Сазвежђа З" - ВАСЕЉЕНСКЕ НОВИНЕ

среда, 14. децембар 2016.

Квантне дубине контекста (О поезији Мирослава Тодоровића) / Миодраг Мркић






Осветљавање духа – душе песника  Мирослава Тодоровића (и не само њега) видимо и у квантно-нано миљеу. Овде дајемо нешто фрагментарно у наговештају.
...Да... Јесте... Ето, тешко је побећи од малограђанске претенциозности. У мреже претенциозности моје уловљен је и песник Светих мученика.

Претенциозност

Знам да сам малограђански претенциозан када говорим у неколико мојих књига  о квантној нано l’art poetique. Наравно у квантној физици постоје феномени, формуле, правила…Не говори се о томе да је музика „на суптилни начин повезана са феномени-ма квантне физике“. Говори се о „повезаности између светова уметности и квантне фи-зике“.
Квантни свет у песничким делима… Квантни простор и време у песничким делима. Да се не размећем  „знањем“, рецимо да се сликовито говори у квантној физици о „ос-лушкивању атома“. Питање је шта су „атоми“ у песничким делима? Можемо их у оквиру информационе димензије  (простор, време, материја, кретање и информациона димензија) наћи у песничким делима у ономе што  математички поетичари  називају „блаженим стањем“ за разлику од нултог  степена (0
) песме.
Можемо те информације наћи у гласовима, полугласовима, фонемама, морфе-мама, речима, реченицама  (реченица је настала пре речи), у емоционалној експре-сивности гласова и нарочито самогласника, у метафори и симболици и 250 стилских фигура  (по руским формалистима).
Те лирске атоме можемо наћи у доживљају сваког читаоца  јер свако песничко дело има икс (x)  значења.  То значи да свака песма није једна. Она је само једна  као графички, графемски феномен. Графемски, словно она је једна. Но и тип слова има удела у тој једности.
Сваке песме има онолико колико има читалаца, али један исти читалац у разли-читим ситуацијама доживеће различито исту песму, као и епохе што их различито доживљавају. Једна полазна је она коју схвата сам аутор. Али Маларме пише свом пријатељу критичару: „… написао сам лепу песму, молим те, објасни ми је, не разумем је“. Ипак, доста је разумео, разумео је да је „лепа“.  А, ја?! Ја се претварам да сам разумео Тодоровићеве песме па и на нивоу квантног.
Био би известан мој есејистички грех да не лоцирам  поезију Мирослава Тодо-ровића и у некој поетици квантне - нано L’art poetique бар како ја схватам лирски нано, лирски атом.
Још  како феномен контекста у којем ствара песник Светих мученика  и, и, и…, феномени о којима говоримо у овом раду су нешто што узрокује  и оно што је у поезији Тодоровића,  што би се могло назвати  лирским атомима које ја у својој  неспретности  „ослушкујем“ у неколико мојих књига. И не само ја што показује књига Душана Стојковића „Рукопис живота“ (Егзистенцијална и есенцијална поезија Мирослава Тодоровића).*


_________________
*
Народна библиотека „Стеван Сремац“, Ниш, 2016.


По логици квантне l’art poetique

О књигама лирике Мирослава Тодоровића можемо говорити по логици квантне-нано l’art poetique. Дакле, микро... Информациона димензија (пет димензија стварности свега – простор, време, материја, кретање и информациона димензија). Претенциозан сам (малограђански) када покушавам да уведем појам квантна l’art poetique. Неколико огледа имам о поезији Мирослава Тодоровића. Хтео он или не хтео упада, како рекосмо, у моје мреже есејистичке критике, које су претенциозне бар у теми о којој овде говоримо. Утеха је да сам и у другим мојим књигама говорио о квантној-нано l’art poetique.

Ја есејистички критичар хакер – квантни поетичар

Овај текст у неком смислу кореспондира са мојим текстом Антиципативна критика.
Ја есејистички критичар „провалио“ сам као неки критичар хакер у тајне лирике песника Светих мученика...
Квантна-нано l’art poetique... Сада у својој препотентности кажем да би могли сви да сазнају тајне лирике песника Тодоровића: „Ушао сам у информационо-комуникацијске технологије“ песничке. Ушао сам у личне, интимне послове ствари лирске алхемије, радионице песника. У строго поверљиве интимне ствари лирике Мирослава Тодоровића. У интимну пошту песник и свет, па ушао сам и у божанско. „Провалио“ сам у херметичност, кодове

петак, 05. август 2016.

Летњи запис КРЕМНА, ТАРА, МАНАСТИР РАЧА / Алек Вукадиновић

Зашто је лековито листање периодике? Зато.
..
Летњи запис КРЕМНА, ТАРА, МАНАСТИР РАЧА / Алек Вукадиновић -
Политика, субота 18.август 2001. културни додатак, страна III
Кад год вам се учини да све полако иде доврага, укус, критеријуми, и остало, идите у библиотеку; у библиотеку а не у кафану или на годишњи одмор. Тамо ћете листајући новине, старе и пожутеле, моћи да видите много тога између редова, , и одговор на пирања која вас муче...

--

четвртак, 04. август 2016.

ОБЈАВА ОПШТЕ МОБИЛИЗАЦИЈЕ ПЕСНИКА (ПИСАЦА) -КРИТИЧАРА / Бела Тукадруз



ОБЈАВА ОПШТЕ МОБИЛИЗАЦИЈЕ  ПЕСНИКА (ПИСАЦА)-КРИТИЧАРА- Двадесети век се завршио, а када је реч о култури и поезији ствараној током тих сто  година, недовољно знамо. Немамо ни довољно квалитетних антологија, монографија о појединим песничким опусима, о појединим књижевним или песничким групацијама. На прсте обе руке могли би се избројати ваљанији есеји – тумачења појединих песама појединих песника.Сами живи песници, који то заиста јесу, чине неопростив грех што ништа не чине: што не тумаче претходнике. Јер они треба да дају добар пример.Они који су умели, доиста умели, да саставе једну песму, један ваљан роман, поему, драму, знају да их ваљано и раставе. Живи песници, доиста, који су уз то добили и широко књижевно образовање, не треба да чекају више ни један једини дан некакву милост од официјелне књижевне критике.
Српска књижевност се развијала у неприродним условима током 20. века. Шта српска књижевност има, а није јој потребно, а шта нема за чим би требало да жали што нема?
Да  би се могло одговорити на ова два наизглед једноставна питања, треба пуно ствари знати и имати на уму. Пре свега никада не треба заборавити мумије.
Требало би истраживати те мумије, ту балсамирану или новију српску бирократску књижевност и њене актере... Не штедећи никога; критикујући и најбоље - тамо где за то има добрих разлога и аргумената. Богдан Поповић сахрањен је 9. новембра 1944. године. Док је боловао, обилазио га је Б. Лазаревић. У дневнику Лазаревићевом има и овај одломак - речи Поповића, којима критикује целу нашу политику и политичаре. Каква далековидост и актуелност тих речи! Срби нису паметан народ.Шта све ово починисмо? Да ли има народа који је овако платио?Непаметни смо, неполитичари смо. Има емоција, страсти, емоција, али памети нема. Овога пута и Хрвати испадоше паметнији политичари од нас... То каже болестан на смрт Поповић, представник мале и намучене рашчеречене Србије и сигурно наш највећи западњак; први који је донео у Београд чист и овејан Запад непосредно из Париза... Гасећи се и полако умирући Б. Поповић тражи од Лазаревића да се прими мисије. - Мисије, мисије, треба да се примите мисије.... И Лазаревић се уместо тога, игром судбине и понајвише вољом нових господара, уместо мисије, примио улоге баштована, архитекте вртова...
Ко то овде, заиста, и чини?Ко истражује и критикује ту балсамирану или новију српску бирократску књижевност и њене актере? Ко има снаге да се прихвати мисије?
Дискусија о томе (каква је, у ствари, књижевност током 20 века) не може ником штетити. Мој лични став о томе је делимично познат; и из њега произилази и став према модерној уметности. У врло, врло ретким тренуцима, српска култура и песничка уметност, тј, по неки песник, били су у ситуацији да се нагну над БЕЗДАНУ УМЕТНОСТ : да ухвате природу где снује, пре саме мисли и намере, да је увребају као ловац, да се забезекну и суоче са својим очајањем и да осете стид због наше вековне грубости, која нас је пратила још од памтивека, као аждаја – како се тачно изразио Винавер, гледајући зањихане трске и устрептале траве, на дрворезима једног Јапанца ( 1954).
Стран ми је чудовишни поглед аждаја на српску културу и поезију.
Велико је било растојање од човека до Богочовека у српској култури и поезији 20. века. Много има људи, и уметника, чија се мисао није завршила Богом, па је остала крња, недовршена. Многе су се „величине“ постепено сушиле, венуле, док најзад сасвим нису увенуле. Што важи за уметникову или песникову мисао, важи и за његово осећање. Ако се уметниково осећање не косне Бога, временом се спаруши, замре, док напослетку сасвим не ишчили, нестане. Ако се биће једног уметника и песника не заврши Богом, он остаје крњ, недовршен; у њему временом и поступно одумре све велико и узвишено, а остане ситно, ништавно… Има нешто страшно у српској култури и књижевности 20. века: а то је што има сувише сланих, горких, страшних велова и тајни. Туга је бити само књижевни критичар, само књижевни историчар, само антологичар, само естета, јер то значи, и кад је о најбољима реч, бити у каравану који никако не може да изађе из пустиње. Читајући брда антологија поезије 20. века, књижевно – историјске купусаре, разне јерархије и хијерархије, нисам дао својој мисли да на крају у страшним мукама издише од глади и жеђи; тражио сам оазе у пустињама и воду, да душу освежим, и заморену мисао, ожеднелу, огладнелу. То је оно највише и једино можда оправдање и за настанак НЕСЕБИЧНОГ МУЗЕЈА, али и једне студије, где ја – тврдим – нисам са философима, естетама и другим, који лутају каравном по бескрајној пустињи…
Философи и естетичари су мученици и трагични људи, не ретко очајници, бунтовници, саркастични људи, умишљени. Зашто? Зато, на жалост, што им „мисао није у стању да пронађе ону кап меда што се скрива у круницама многих бића и ствари. И они хране себе горким лишћем свирепих тајни које тако обилно и бујно расте на ливади наших тужних земаљских стварности“.
Какву смо књижевност имали? Какву још увек имамо? ....(....)
      = извор. одломак из споменутог чланка, преузет из књиге есеја Бела ТУКАДРУЗ 
УМЕТНОСТ ДИЈАГНОЗЕ  И УМЕТНОСТ ЛЕЧЕЊА