ВАСЕЉЕНСКЕ НОВИНЕ - Newspapers Ecumenical

  • А - Апелhttps://medium.com/media/f3454880f8c3ae4935421d95effb450e/href Сачувај, Боже! ------------------------------ А was originally published in http://velik...
    Пре 8 месеци

ЗАЛАЗАК


(...)

8. XII 73. -  Изненадило ме је ноћно небо; имало је боју сребрнастог поља на коме већ копни снег. И ноћно небо и земља бели су, сјајни. Само је простор између тог неба и земље у сенкама...

   *
    После изложбе једног вајара кога је скрхао песимизам. Мушки актови од бронзе, снажни, античи, пробушени су на појединим местима, тако да зјапи једна мрачна празнина унутар тела. Или - такви снажни актови од бронзе имају само једну ногу, мајсторски извајану, другом се наслањају на један од точкова - точкова културе и цивилизације који воде у пропаст.
   Сове имају злобан, ноћни изглед.
   Коњи су израз оног неукротивог црног поноса (поноса самоуништења).
   Питао сам пријатеља, који је мало боље познавао вајара в- како живи? Од чега? - Бедно. Издржава се радећи неке послове који му отежавају уметнички рад, вајање.
    По повратку са изложбе видео сам у књижарском излогу  "Књигу Сенки" Миодрага Станисављевића...

     _____
        *  извор: из необјављених белешки (1973)
    
        ЛеЗ 0016049



(Из путничких забележака, крај 1973)

.....Шуме су - четинарске - свеже и снежне, у расвиту, веома лепе. Један брежуљак је много подсећао на мој завичајни "Златни Расуденац" (Капија Звижда). Рекао сам то Нешу, који је спавао горе, у  купеу воза, на ребрастим шипкама - одређеним за путни пртљаг. Он ми се, као и обично, наруга, отвори ону моју црвену путну торбу, у којој свуда вучем за собом своје личне ствари: Дневник, Рилкеове и Микелнађелове сонете... - Погледајте, момци, шта он са собом вуче у Трст: стихове! Али шта ће ти ова дебела свеска?!!Јеси ли ти, бре, Лукићу, нормалан?
    Пало је још неколико незграпних нешовских ругалица на мој рачун, пошто сам инсистирао да не отвара ону дебелу свеску (дневник), он је то смејући се игнорисао: - Уу, какав шкрабопис имаш, гори од Андрића!! Чак и кад бих био луд да ово читам, било би ми искраћено то задовољство јер не умем да читам хијероглифе!
    Трсту смо прилазили полако, свечано, опрезно, бојажљиво, као девојци први пут, у јутро. Испод нас магла лебди на гранама оморика и борова, и тамноцрвеној виновој лози без лишћа поред мора.Јадран је у магли, у даљини. Само су обасјани блештавом светлошћу врхови неког града, на оном другом крају мора... 
 Лутали смо, по силаску из воза, Трстом једно сат и по, чинило нам се да је овај град много лепши и сигурнији од Београда...Допала нам се раскош улица, трговина и и љубазна предусретљивост трговаца...

        (....)   Писање је пораз, кад је једини излаз...*
  - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 
  - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
       Сањао сам да разговарам са једним великим енглеским песником романтизма (одавно покојним), висок, горд и речит, седео је за столом насупрот мене и оштро смо разговарали. Сећам се да ме је у једном тренутку замолио да му прочитам гласно две његове песме. Ја то нисам учинио одмах, неко нас сје прекинуо. Затим су донели за наш сто много пржене рибе... За столом не седмимо само нас двојица, већ и још неколико непознатих ликова. Та већина устаје и носи свој део пржене рибе у један четвртаст сандук у дну собе. Бану неки незнанац младић и навали на пржену рибу у мојој чинији...  
     - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
     - - - - - - - - - - - - - - - - - - итд.

      _____________
         * Ваљда је више лек него пораз, кад је једини излаз?  (Дописано током лета 2018.)


ЛеЗ 0016014



Нема коментара:

Постави коментар