УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З

среда, 14. децембар 2016.

Квантне дубине контекста (О поезији Мирослава Тодоровића) / Миодраг Мркић






Осветљавање духа – душе песника  Мирослава Тодоровића (и не само њега) видимо и у квантно-нано миљеу. Овде дајемо нешто фрагментарно у наговештају.
...Да... Јесте... Ето, тешко је побећи од малограђанске претенциозности. У мреже претенциозности моје уловљен је и песник Светих мученика.

Претенциозност

Знам да сам малограђански претенциозан када говорим у неколико мојих књига  о квантној нано l’art poetique. Наравно у квантној физици постоје феномени, формуле, правила…Не говори се о томе да је музика „на суптилни начин повезана са феномени-ма квантне физике“. Говори се о „повезаности између светова уметности и квантне фи-зике“.
Квантни свет у песничким делима… Квантни простор и време у песничким делима. Да се не размећем  „знањем“, рецимо да се сликовито говори у квантној физици о „ос-лушкивању атома“. Питање је шта су „атоми“ у песничким делима? Можемо их у оквиру информационе димензије  (простор, време, материја, кретање и информациона димензија) наћи у песничким делима у ономе што  математички поетичари  називају „блаженим стањем“ за разлику од нултог  степена (0
) песме.
Можемо те информације наћи у гласовима, полугласовима, фонемама, морфе-мама, речима, реченицама  (реченица је настала пре речи), у емоционалној експре-сивности гласова и нарочито самогласника, у метафори и симболици и 250 стилских фигура  (по руским формалистима).
Те лирске атоме можемо наћи у доживљају сваког читаоца  јер свако песничко дело има икс (x)  значења.  То значи да свака песма није једна. Она је само једна  као графички, графемски феномен. Графемски, словно она је једна. Но и тип слова има удела у тој једности.
Сваке песме има онолико колико има читалаца, али један исти читалац у разли-читим ситуацијама доживеће различито исту песму, као и епохе што их различито доживљавају. Једна полазна је она коју схвата сам аутор. Али Маларме пише свом пријатељу критичару: „… написао сам лепу песму, молим те, објасни ми је, не разумем је“. Ипак, доста је разумео, разумео је да је „лепа“.  А, ја?! Ја се претварам да сам разумео Тодоровићеве песме па и на нивоу квантног.
Био би известан мој есејистички грех да не лоцирам  поезију Мирослава Тодо-ровића и у некој поетици квантне - нано L’art poetique бар како ја схватам лирски нано, лирски атом.
Још  како феномен контекста у којем ствара песник Светих мученика  и, и, и…, феномени о којима говоримо у овом раду су нешто што узрокује  и оно што је у поезији Тодоровића,  што би се могло назвати  лирским атомима које ја у својој  неспретности  „ослушкујем“ у неколико мојих књига. И не само ја што показује књига Душана Стојковића „Рукопис живота“ (Егзистенцијална и есенцијална поезија Мирослава Тодоровића).*


_________________
*
Народна библиотека „Стеван Сремац“, Ниш, 2016.


По логици квантне l’art poetique

О књигама лирике Мирослава Тодоровића можемо говорити по логици квантне-нано l’art poetique. Дакле, микро... Информациона димензија (пет димензија стварности свега – простор, време, материја, кретање и информациона димензија). Претенциозан сам (малограђански) када покушавам да уведем појам квантна l’art poetique. Неколико огледа имам о поезији Мирослава Тодоровића. Хтео он или не хтео упада, како рекосмо, у моје мреже есејистичке критике, које су претенциозне бар у теми о којој овде говоримо. Утеха је да сам и у другим мојим књигама говорио о квантној-нано l’art poetique.

Ја есејистички критичар хакер – квантни поетичар

Овај текст у неком смислу кореспондира са мојим текстом Антиципативна критика.
Ја есејистички критичар „провалио“ сам као неки критичар хакер у тајне лирике песника Светих мученика...
Квантна-нано l’art poetique... Сада у својој препотентности кажем да би могли сви да сазнају тајне лирике песника Тодоровића: „Ушао сам у информационо-комуникацијске технологије“ песничке. Ушао сам у личне, интимне послове ствари лирске алхемије, радионице песника. У строго поверљиве интимне ствари лирике Мирослава Тодоровића. У интимну пошту песник и свет, па ушао сам и у божанско. „Провалио“ сам у херметичност, кодове
, метафоричност, тропичност могућу у 250 стилских фигура (по руским формалистима). Наравно да имам корист. Не финансијску, но можда политичку и неку сатисфакцију као есејистички критичар.
У тешким бирократским мистификацијама на нивоу државе и интернационале крупног капитала, ја не знам да можда иза мога упада у тајне („па и тајне над тајнама“ и „опет тајна“) лирике Мирослава Тодоровића стоје државне структуре. Можда је мој упад у лирику Тодоровића наложила држава ради задовољења политичких интереса.
Обавештајне агенције... Заборављене песничке лозинке... Поред Х (икс) значења сваке песме, тешко да песници могу да нађу идеални херметички поетички систем заштите у коју не могу да продру есејистички критичари, хакери есејистички, кроз људско трајање.
На крају, свака лирска тајна је доступна „провалницима“. Ту су високо софистицирани кључеви, па и калаузи. Чаролија читалац – песник... Што је лирска безбедност већа, већи је изазов за „провалника“.
Лирске мере заштите: херметичност, алхемичност, метафоричност, тропичност... Фактори лирике „изнутра“, методи заштите лако пропадају када су у питању: књишка конфекција, ћифтински шићарлук који прикрива да је „лирика“ из пендрек-естетике, режимске, официјалне, бирократске књижевности, примењене идеологије специјалног рата, плаћених дисидената. Да, идеологије лартпурлартизма о коме у мојим књигама говоримо као о перфидном утилитаризму.
...Привид различитог мишљења, слободе песничког стварања...
Мислим да и овај део рада доприноси разумевању неког нашег погледа на неко и мени баш нејасном тумачењу квантно-нано инормационих елемената у лирици Мирослава Тодоровића, па и уопште у лирици, песништву.
За наше поетичке прилике веома је значајно ово на шта упозорава Иван Цветановић:
„И заиста, оно што је Станли Фиш, луцидни и проницљиви критичар, теоретичар и професор увидео и међу реткима указао да вредност књижевног текста зависи од читања и тумачења. Читалац је у центру пажње. (Фуко и Барт су аутора прогнали из текста још пре пола века...). Песма постаје песма тек када читалац почне да чита и тумачи. До тада је песма низ знакова поређаних на папиру у виду стихова.
Читалац Тодоровићевих стихова има посебну привилегију јер му песник пружа неизмерно задовољство медитирања и маштања над смислом. Симболи којима се служи нуде аутентичну тајну...“
(Душан Стојковић – Рукопис живота, Народна библиотека Стеван Сремац, Ниш, 2016, страна 183.)

Етимологија у основи ствари

Можемо говорити о „сенкама речи“ у вези са постанком речи, етимологијом. Свака реч има своју етимологију.
Сама реч потиче од речи рика – реч, рич, ријеч.
Или, реч певати од пиштати.
Да, песник Мирослав – Мир-о-слав, Божидаревић – Божји дар, пишти.
Прво је настала реченица, па реч...
Порекло речи: сложенице, полусложенице, гласови, полугласови, слогови, морфеме, фонеме...
Све то у свакој речи у процесу настанка има своје сенке у нултом степену (00) и „блаженом стању“. Све то читалац у својој чаролији читања примети свесно, несвесно, предсвесно, подсвесно. Код тананих, флуидних, етеричних песника, те комуникације са читаоцем су богате, на неки начин прећутне. А „ћутање је најбољи начин говора“ (стара индијска мудрост коју често приписују Тагори).
Мирослав Тодоровић спада у те песнике. Наш доживљај таквог песника као „колективног бића“ (Гете).
Ево показујем ово на следећој страни и монтажом од „монограма садржине“, наслова критика у књизи приређивача Душана Стојковића.
И даље етимологија. Свако практично отуђење значења смисла речи по етимологији је кључно.
Жена, човек, супрузи, васпитање, матер у отуђењу су прилог белој куги.
Жена – латинска реч, значи рађалица.
Човек – балтичко-словенска реч, састоји се од „чело“ (балтичка реч, значи група) и „век“ (стара словенска реч и значи син). Дакле, човек је син групе, друштвено биће.
Супруг(а) – значи „супрегнути“, „упрегнути“ у брачну заједницу мушкарца (човека) и жену.
Васпитање – реч васпитање је настала од „вас“ (цео) и „питање“ (храњење деце). Васпитање значи храњење и телесно и духовно.
Матер – од „материја“.
Било који вид изопачења, отуђења у пракси ових значења речи води ка уништењу, самоуништењу. Историјска пракса уништења народа, нација то показује.
И ако жена није рађалица, она не обавља основну функцију, она демантује ерос, а ради на танатосу.
И ако човек није син групе, није друштвено биће, он је против ероса, а за танатос. Човек значи колективизам.
И ако жена и човек нису сложни, нису супрегнути у брачној заједници, онда су против ероса, а за танатос.
И ако нема целовитог васпитања (и духовног и телесног), онда су против ероса, а за танатос.
Матер од материја. Зар није ту присутан материјализам као основа супротна идеализму?
Рекосмо, историја то о чему говоримо показује.
Уништавање породица је пут за уништавање нација, народа. Наше време то показује. Ратови, сеобе, крвави видови интернационале капитала то показују. Класна борба...
Мирослав Тодоровић својом лирском очајанком то показује. Наравно, не само он, но и сви песници света кроз време то показују али не специјалноратовском поетиком, „плаћеног дисидентства“, лажном бригом за „злу коб и усуд националног бића, небеског народа“. Не пендрек-естетиком, поетиком бирократске књижевности, уметности.
Лирика Мирослава Тодоровића озрачена је етимолошким значењем и речи жена, човек, супрузи, васпитање, матер. Озрачена је на нивоу свесно несвесне информације, а не наметљиве тенденциозности о „националном бићу“.
А ја? Све своје књиге, а посебно Прилоге за биографију Ђавола, Прилоге за биографију Бога и Голешку Богињу, сматрам као део борбе против беле куге. Голешка Богиња на Булевару револуције... Да – Гијом Аполинер Тересијине дојке.
Из књига песника Светих мученика зрачи танано „проклето“ успаничени син групе која не храни децу и духовно и телесно. Врло често их не хране јер их и немају...
Иста реч, било која, употребљена у поетском контексту песме, дела, књиге, целокупног дела писца, има у себи у метафорици, у тропичности, у поетском опсегу групе, круга, покрета, правца, епохе, нешто дубље и шире. Код тривијалних, књишких песника примењених идеологија и елементарно значење, буквално значење, речи губе. Већ рекосмо да речи жена, човек, супруга, васпитање, матер, певати и сама „реч“ писаца атипичних, и свесно и несвесно, читалац прима дубине и ширине смисла речи, па и етимолошког смисла. У етимолошком смислу видимо елементарне дефиниције суштине човека (рађалица, друштвено биће, материја...), препознајемо и филозофију, и економију, и социологију, и, и, и... И неке ирационалне информације лирске на квантном нивоу.
У књигама Мирослава Тодоровића видимо те суштине човека које сам у својим радовима о Тодоровићу приказивао.  

Паралелно са плаћеним дисидентима

Песник Тодоровић певао је, пиштао је, песник Светих мученика, скоро паралелно са разним „плаћеним дисидентима“, сада већ не соцреализма, но капиталреализма. На сцени је „уметнички“ крш од свега и свачега, нарочито од бивших Голооточана, погодних за рестаурацију, па и у крвавом виду распада СФРЈ и стварања модерних кнежевина „црвене буржоазије“, потомака „Црвеног цара“, па и разних шездесетосмаша. Песник Светих мученика паралелно ствара, скоро подземно.
У јеку су Поповићи... Кустурице... Ковачи и поткивачи нове утилитарне књижевности, филма... Бар неки пример за паралелност. У јеку су књиге и награђивање тих књига са пуким утилитаризмом идеја капитализма, капиталреализма који је сасвим потиснуо соцреализам, па и „вечни“ реализам. Актуелни су Људи са четири прста и, и, и... Уметност, књижевност рестаурације.
Ибеовци се жале да су прогањани... Неоправдано послати на Голи оток. Кажу да су против комунизма, титоизма сада. Па зар није нормално да режими прогањају, затварају, убијају противнике? Сада на сва уста говоре да су против титоизма. Титоизам их је послао на Голи оток као стаљинисте. Ту је главни разлог...
У целу ствар па и појединаца, треба укључити варијанте шпијуна, достављача, сарадника...
У тихој рестаурацији су веома служили нарочито књижевници и филмаџије.
Да не ширимо тему... Бурно активни... А за то време Мирослав Тодоровић је скоро у илегали, подземљу лирском. И у томе видимо његов квантни дух.
Да бисмо ово о чему говоримо колико-толико пластично показали, узећемо књигу Душана Стојковића Рукопис живота (Сабрани радови о делу Мирослава Тодоровића).
Ревија, смотра мишљења. Види се богатство мишљења о делу лиричара Тодоровића.
Волим да монтирам песме („поеме“) манифест, програмске од наслова дела. Поема, мета-мета... Неки дубљи смисао ирационалног, дубљи смисао информације, као неки вид квантног.



Рукопис живота

Коричење живота –
Ходочашће кроз простор и време.
Вртлози мисли
О настајању и нестајању;
Тиховању у завичају.

*

Завичај у станишту живе поезије.
Зелена тишина...
Тугу не можеш написати...
Ослушкивање шума
Мача и пера зреле тишине.

*

Самотан слушам тугу у себи –
Ведрине и самоће,
Божанско гледано споља,
Видело тишине.

*

Свети мученици у тамници хаику духа.
Лепет крила.

*

Шум рукописа, почело свега:
Песме које се удишу;
Месечеве мене
Између неба и земље;
Жубор светлости, лирски песмоспис,
Песнички путопис.

*

Тихост пуна одзвона
Сенке мрље речи.


„Сви смо бедно привезани за животе своје“

То каже Јесењин. Не, ипак нису сви. Нису бар у степену беде привезаности за свој живот. Гете каже: „Ја сам колективно биће“. Наш Радоје Домановић каже: „У мени живе девет Радоја Домановића...“ Балзак ређа десетак противуречности који живе у њему... Флобер каже: „Ја сам данас био коњ, љубавник, љубавница...“
Наш Алекса Шантић пева:

„У мени цвиле душе милиона
Са њима моја душа пати и грца.“

Можемо ређати доста примера који сведоче да атипични песници нису „бедно привезани за животе своје“. Песма коју смо монтирали од наслова критика о поезији Мирослава Тодоровића, говори о томе да Тодоровић није „бедно привезан за свој живот“. У ствари је привезан за наше животе, али и за општељудски живот. То није „бедна привезаност“. То је благо гневна привезаност за живот наш, али и општељудски, па и због чињенице смрти. Његово поступање лирско због могућег другог система ствари, „оностраног“, то показује.
...Говори се о: свесном, предсвесном, подсвесном и несвесном. Често говорим о заумним вруљама.
„Бедну привезаност“ видимо као привезаност за несвесно, подсвесно. За нагонско, примарно...
У траговима зоре човечанства, премијера очовечења, одвајања од животињског. Време рике у којој се наслућује реч.
„Бедну привезаност“ за свој живот видимо и у пуком конкретном мишљењу. Утонулост у самобитак и непосредни тубитак.
„Бедну привезаност“ за свој живот у уметности, књижевности, видимо у свим делима која служе нечем другом (новцу, угледу грађанском...), а не уметности у чијем је жаришту Истина, па и ИСТИНА. Колико је она уопште могуће докучива, па и у књижевно-уметничком начину сликања.
Наравно, не превиђамо разне могуће људске подвиге, па и у дневном животу, који говоре о томе да и шире гледано нису сви људи „бедно привезани за животе своје“. Рецимо херојство. Но, већ упадамо у психијатрију хероја. У том смислу можемо говорити и о психијатрији свих креативаца, па и песника. Херојство као вид самоубиства толерисаног.
Али, овде је важно рећи да у некој широко гледано информационој димензији преко регистра тематског и дубине и ширине сапатништва песника Тодоровића са Човеком, он није „бедно привезан за свој живот“ јер по природи ствари он је „колективно биће“ и...
...Да – трептаји квантног у широком погледу...

- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -

Монтирана песма даје неку информацију о колективном духу у хоризонтали, па и вертикали. Дух четрдесет критика од тридесетак критичара о једном песнику... Статистика... Број... Докучивање истине преко броја – „темељног принципа“... Математичка поетика...
Конкретизација теме (не)привезаности Тодоровића за свој животћ је богата и опширна ствар, о чему сведоче моји радови и радови о Тодоровићу оцењивача Тодоровићевог дела.
Песник је привезан за природу реално-метафизички, за конкретно социјално и општељудско, за људско у вертикали и хоризонтали.
...Упадамо у неку чаролију логичког мишљења и чаролију „логике срца“. Привезан је Тодоровић за свој живот, али не бедно за конкретно, непосредно. Његов живот је општељудско трајање и смисао тог трајања. Питање је да ли је та привезаност (не само његова) у крајњем бесмислена? Смисао бесмисла и бесмисао смисла је присутна тема у Тодоровићевој лирици.

Косово

Механичко србовање... „Зла коб и усуд“; „небески народ“... „Српска неслога“ је мит који треба да прикрије класно, отимачину класну која постоји код свих народа.
Тодоровићеве књиге су уметничке, а не књиге примењене идеологије – „искривљене свести“; не књиге националне лакировке, ангажованости, утилитарности, агитпропа националиста... Морамо тачно рећи ко су националисти, коцкари, религиозни фанатици, тврдице. Они су плод психијатријског жаришта дуалунитарности. Зашто то јавно не тумаче србујући психијатри?
Питање признавања Косова као независне државе... Изгледа да је актуелно пузеће признавање... Појединци раде на томе да они не буду кривци. Пузеће признавање... Можда није ствар у томе... Можда су у праву они који кажу да треба говорити о ослобађању Косова и Метохије, територије где су базе стране... Крупно међународно питање. У сенци тог питања цвета и лирско цвеће песника Мирослава Тодоровића.
Уз тиху афирмацију „Црвеног цара“ и класну афирмацију изрођених комуниста, „комуњара“, дакле – „црвене буржоазије“, уз помоћ Запада, тихо је продавала Косово и Метохију и у завршним чиновима у оквиру светске рестаурације. Продавано је и крваво и то са „Милосрдним анђелима“. Та продаја и даље траје у глобалној игри Запад – Русија. Игри интернационале капитала крупног, а не радничке класе.
Естрадно непризнавање. Неке борбе на „васколиком српству“ користе и самоуправно-несврстаним и песницима „националног бића“.
Теоријски, научно, сигурно је познавање марксизма-лењинизма широко гледано, веома користило капитализму у рестаурацији, па и у виду контрареволуција разних облика. Користило је и користиће и даље.


Меморандум... САНУ

Меморандум САНУ је нешто што је створило атмосферу у којој је стварао песник Мирослав Тодоровић... Квантна-нано... Информациона димензија...
Цитираћу овде оно што мислим да је суштина ствари.
Национализам је средство рестаурације, антикомунизма, анти Русије, анти Кине...
„Текст који се волшебно појавио, највероватније уз помоћ појединих центара савезне полиције и огранака Државне безбедности, постао је повод за обрачун са САНУ“... „Тројка Марковић, Крестић и Михајло Марковић данас се сматрају правим творцима Меморандума“.
Да – национализам и праксисовци на истом задатку – против комунизма, Русије (СССР), Кине... Истока... Многи... У свим републикама и покрајинама...
Средство антикомунизма, СССР-а (Русије), Кине, Истока је наравно и уметност. У суровом и сировом облику као социјалистички реализам и примењене идеје капитализма, специјалног рата, индивидуализма. Вероватно у томе предњаче позоришта. Да не наводимо дела и позоришта. Затим филм са црним таласом. Телевизија. Новине, часописи. Пазите: „Режим нам је редовно слао главне уреднике... Они сами би почели да нас подстичу да размишљамо, иновирамо, идемо корак даље у писању о деликатним темама.“
Дакле – „савезна полиција, Државна безбедност, праксисовци... и послати уредници.“ Да, све је то титоизам, „Црвени цар“, „црвена буржоазија“. Да, „плурализам мишљења самоуправни у удруженом раду...“
Све су то о чему говоримо видови тихе, пузеће рестаурације, која ће прећи у крваву у виду распада СФРЈ и губљења пузећег, тихог Косова и Метохије, уз помоћ Милосрдног анђела. Сада окупираних Косова и Метохије.
Да не говоримо о економској кризи, извозу, комотно рецимо, народа као вишка производа. Пљачка предузећа у виду ООУР-а самосталних.
Песници у којима „цвиле душе милиона“ све то опевају. Ту су Свети мученици, Летеће бараке...
А ја, глумећи научну присебност, у мерама векова, хиљадама година, кажем: Рестаурације су законите, класно изрођавање је законито... Нити сам очаран, нити разочаран. У неком самозаваравању не могу рећи да сам очаран или разочаран што класична вода на 100 степени почиње да ври. Ни очараног, ни разочараног, песници Светих мученика ме налазе изгубљеног у себи и у свету...

Бар два примера илустрације

Живот је чудо – Емир Кустурица.
Цео живот за годину дана – Александар Поповић.

Живот је чудо. Морамо знати да ниједна тема не обезбеђује уметничку вредност дела. Апстракције високог степена као ни животне тривијалности не обезбеђују вредност самог дела.
Живот је чудо је неуспела стилска монтажа. Гледалац као озебо сунце вреба бар нешто колико-толико естетски сувисло. Хуманистичке конфекцијске идеје против рата. Идеје у оквиру антикомунизма. Нарушена је светиња приповедања.
Мртва метафорика и симболика. Натегнути надреализам. Чак ни добра глума појединаца није могла да спасе од филмске књишкости. Гломазна симболика и нешто од соцреализма нису могли да спасу филм. Наравно, ни мутне идеје о доброчинству Запада. Ни Магарац као лајтмотив није могао да спаси филм, естетску рушевину од филма без мотивацијског система.
Неуспела монтажа различитих жанрова, поетика филмова: од пуког реализма до високих апстракција метафизичких. Лаичка монтажа са надреалним. Мртва симболика. Неостварена симболичка супстанца. Звучне кулисе као случајни упад у емотивност филма. Нефункционална тишина... Утисак необрађеног материјала. Без уметничке монтаже.
Не само Кустурица, но и други наши аутори, док су служили антикомунизму, анти Русији, анти Истоку, награђивани су. Неки од њих су обигравали око Оскара и извисили. Сада више не служе специјалном рату и углавном их не награђују. Можда неке споредне награде да замажу очи. Епитети остају: „велики“, „прослављени“, „генијални“, итд. Велике спрдачине у игри светске рестаурације.
Да... Јесте – Прашка школа и друге школе... Школе рестаурације, капитал-реализма. Интернационала крупног капитала, а не радничке класе, пролетаријата. Перфидни привид лартпурлартизма.
Праг – „прелаз из мирског у свето... Свети простор, ступање у нови свет“... Да, јесте – „приватна својина је светиња, загарантована“. Праг – „симбол међе... Сусрет природног и неприродног... Одређивање времена и простора... Ступање у мрачну шуму... Чувари прага... Јесу змајеви, змије, немани, пси, људи – скорпиони, лавови. Спречавају човека да не иде предалеко и пребрзо“...
Богата је симболичка супстанца Прага.
Ја не знам да ли је упутно по уставу модерне поетике цитирати симболичку сусптанцу традиционалне симболике.
За то време, док је активна Прашка школа, Мирослав Тодоровић пише Испис  таме... Летеће бараке, Теренце и њихове душе... Свете мученике...
Вероватно је Мир-о-слав Тодоровић (Божји дар) једини од песника који признаје да „повремено и привремено живи“. Јесте – питање је живљења „проклетог песника“. Шта је између тих „привремених“ живљења? Ово „привремено“ схватамо као земљаску привременост пре преласка у Вечност. Повремено не живи. Лирске вести и са једне и са друге стране.
Ето шта нас је дочекало иза ћошка реченице „живи повремено и привремено“. Шта би тек било да живи стално?  Да није на пропутовању, на путу... Куд(а)? Није ни њему, ни нама, страна „привременост“. Нарочито „привремени рад у иностранству“ (скоро цео живот, па и цела смрт, а поготову њихове деце).

А. Поповић – Цео живот за годину дана

Какав текст?! Какав отужни кич заснован на популарној литератури о породици, браку, деци... Каква рушевина од мотивацијског система. Глумци декламују реплике у којима су механичке налепљене идеје специјалног рата, капитализма, индивидуализма. Естетски крш. Глумци се напрежу да издекламују дуге реплике – „монологе“. Ужас од језичке неиздеференцираности.
А за то време, Мирослави су скоро у полуилегали.
Реплике се декламују јер су немотивисане акције и реакције. Декламације у које је уплетена филозофија индивидуализма. Малограђанско књишко дубокоумље. Осећа се мука глумаца од декламација, реплика (ако су реплике).
Пуста, празна умовања о браку. Имитација филмске конфекије, књишкости, за коју не знамо да ли је иронија или ко зна шта.
Специјалноратовска идеологија о слободи.
...Нема дијалога у ствари. Понекад се види да се глумци збуне, да ли иронишу, карикирају неке текстове.
Тешка књишка гњаважа састављена од популарних новинских чланака о психологији брака, љубави, брачне преваре... Отужније књишкости нема у литаратури нашој. Глумци ништа  нису могли да ураде. Можда је нешто успео Жика Миленковић.
Немотивисани крш и у целини и у детаљима. Без „илузије реалности“ коју мора да има свако уметничко дело. Бело цвеће је Усамљени јуноша Милована Видаковића и дела Мир-Јам. Деца, ђаци, говоре као деде без језичке издиференцираности. Књишке, конфекцијске мисли о старости, младости, породици... Да је бар мало писац нешто из научне литературе прегледао... Наука и књижевност и обрнуто, књижевност и наука... Права уметничка књижевност.
Тежак кичерај без елементарног печата времена. Једини печат времена је доста сирова примена агит-пропа индивидуализма, интернационале капитала, рестаурације.
Серија Цео живот за годину дана може изванредно послужити за образовање студената позоришне и филмске академије. Може се на њој лако показати шта није уметност, шта је немотивисаност, недостатак елеганције, занимљивости, недостатак илузије реалности...
...Даване су грдне паре за снимање серија, а за то време Мирослави Тодоровићи боре се да објаве искрене патње народа и своје патње и наше.
Дају се грдне паре за снимање спрдачина од тобожњег описивања сукоба генерација у неиздиференцираном језику... Академско-научно ћифтинска активност, а Мирослави...
Ниједна тема сама по себи  не обезбеђује вредност уметничког дела, па ни филма. Ужасно крваво као ни идеали малограђанског живљења. Љубав и мржња. Садизам и мазохизам.
Мислим да по Уставу није забрањено имати различито мишљење о уметничким делима, па и филмским. Уосталом, ја овде говорим о појединим делима Кустурице и Поповића, а не о свим њиховим делима. Можда су остала њихова дела баш онаква како се официјално оцењују. Наравно, о њихвој вануметничкој активности не говорим.  

Тодоровићево лирско хујање

Итекако је песник Тодоровић забринут због непосредних политичких дешавања. Он није забринут реторски, естрадно, егзибиционистички, народњачки, популистички за „злу коб и усуд српског националног бића“, „небеског народа“... Тодоровић зна да „небески народ“ има Свете мученике, раднике, Летеће бараке... Зна да су пуста села... Зна , зна... Зна и за реално-метафизичке патње домовине и народа.
На 9. страни његове књиге Шум и лахор је хаику:

„ХУЈИ ветар епски
Тек разлистале брезе
Повијају се лирски.“

Тодоровићево певање је „лирско повијање бреза“ неког духа и даха сибирских шамана древних. Тодоровић је далеко од поетског разметања „чојством и јунаштвом“ које се промовише „васколиким српством“. Поетско „чојство и јунаштво“ које је у крајњој линији служило титоизму, рестаурацији, интернационали крупног капитала као и данас што служи тај путујући поетски мобилијар погодан и за „самоуправни несврстани пут у...“ Да – у... У ово што имамо данас!
Док су трајали филмови, позоришне представе, поетски мобилијар у „васколиком српству“, лирске брезе Мирослава Тодоровића су се повијале скоро паралелно свему томе, илегално... А СКЗ му је стално обећавала, обећавала... И, и, и...
Зашто титоизам није осуђивао поете српског националног бића, хрватског... Дозвољавао им је промоције... Мало је прогањао Драгослава Михајловића и Ивана Ивановића, а не поете „небеског народа“.
Итекако добро знам да национализми, па и у поезији, постоје: и албански, и хрватски, и бошњачки, и црногорски, и македонски, и словеначки... Болно и мучно одјекују ових дана „братски покличи Албанаца и Хрвата у Скадру“: „Убиј – Србина!“ Да, знам, и писао сам у мојим књигама о злочинима у Другом светском рату, о концентрационим логорима за децу, о „Олуји“.
Негде сам написао да би вероватно била тесна Европа за све велике: за Велику Србију, Велику Хрватску, Велику Црну Гору, Велику Македонију, Велику Албанију, Велику Босну и Херцеговину, Велику Бугарску, Велику Мађарску...
Тесна је Европа за све те „велике“  балканске земље националне. Тесна али су све те земље мање или више погодне за ратове, тренутно погодне за поводе ратова; погодне за национализам као средство за интернационалу, не радничке класе, пролетера, но интернационалу крупног капитала, за чију испоставу сматрам и Уједињене Нације.
Мислим да је за мене велика ствар да је Мирослав Тодоровић избегао да његова лирика буде средство, оруђе интернационале капитала.

Закључне варијације
(Песник Светих мученика у поетичким процепима)

Нас гуши књишкост филмска, музичка, књижевна... Гуши нас лажна дубокоумност, привид различитог мишљења. Гуши нас врхунски утилитаризам у транзицији, у путу у Европу у служби интернационале капитала. Утилитаризам који је перфидно увијен у лартпурлартизам, у ствари слободе певања. Ретки су они који су избегли тај утилитаризам перфидни, маскиран лартпурлартизмом. Тодоровић је један од њих. Разни специјалноратовски лажно прогањани и национално бићевити, владају... Окупирали су јавност. Владавина недоучене књишке литерализације у жанровима.
Све то траје и за време несврстаности и немешања у унутрашње ствари, траје сада још перфидније. Сврстана несврстаност. Исток – Запад... Немешање у наше унутрашње... Унутрашње је више спољашње, но унутрашње... Немешање у оваквом статусу Косова и Метохије?!
Лудило се дефинише као регресија на дете, као апсолутна слобода и као лудило је у квантитету и као неспособност одлагања.
Мислимо да се „лудило“ песника и уметника уопште креће у тим просторима креације. У њима се крећу креативци, па и Тодоровић.
Лудило је у квантитету, врхунска слобода, регресија на дете. Каже се за старе да су подетињили. Дечји говор... „Мрље речи“... „Сенке речи“...
Дакле, ја сам у годинама када се може говорити о мом подетињењу. Дечје игре... На крају и уметност је нека игра духа – душе, поред све научне озбиљности.
Колективно несвесно, предсвесно, подсвесно у људској вертикали и хоризонтали. Колективно несвесно аутора у вези са песником Тодоровићем... У „монограму садржине“ (центру теме, имену дела) можемо доста наслутити.
То „лудило“ даје поетске црне рупе са огромном поетском енергијом, „блаженим стањем“. Те црне рупе писца, песника Светих мученика нису вештачке. Наравно, говоримо о Тодоровићевим најбољим песмама.
За овакво умовање даје ми извесно право и моја есејистичка књига Одгонетање сна. Одгонетање сна преко вируса, бактерија, синонима, хомонима... Даје ми за право да говорим и о квантној-нано поетици, па и у вези са лириком Мирослава Тодоровића. Знам да сам претенциозан детиње и малограђански.

Поетички процеп

Развитак – раст, живот. Квалитет подразумева развитак кроз време. Ту је и проблем – које време? Физичко, психолошко, историјско? Наравно, историјско, и то код нас, рачуна се по хришћанском времену, а не по кинеском. Биолошко и пси-охолошко време у јединкама се не поклапају.
То да се уметност не развија за разлику од науке и технике не прихвата се јер су то тврдили класици марксизма.
„Развитак књижевности“ подразумева да је било које пискарало садашње боље од Хомера, Његоша, Боре.  Пуни су текстови код нас неких „развојних лукова“.
Но, и валоризација уметничке „робе“: епике, драме, лирике је занимљива. Сурови и сирови поетски естетски производни односи. Валоризција – превредновање. Превредновање је стални процес. Режими кроз време хвале и куде оно што њима годи. (Зло)употребљавају.
Нека нам и лексикон помогне: (l. valor – вредност). Трговачки – одређивање вредности, процена, такође пракса држања или подизања релативне вредности (ревалоризација).
За разумевање онога што хоћу да кажем је важно да је валоризација трговачки појам, економски „одређивање вредности“, стални процес трајања уметности, књижевности уметничке. Формације друштвене валоризујуће класе и режими „одржавају и подижу релативне вредности“. Дакле, и валоризација је социјална, класна ствар друштвеног бића, вид свести о уметности. Њене употребне вредности. Да – и део владајуће идеологије као „искривљене свести“. Закон јединства супротности и у томе је присутан. Та искривљена свест добро доноси у томе што се објављују књижевно-уметничка дела. У томе је и Едиција десет векова српске књижевности. Наравно, по „новим сазнањима и мерилима“. Та „нова сазнања и мерила“ подразумевају у основи „развитак“ књижевности. Та поетичка филозофија „развитка“ књижевности неће много сметати „антологији“. И сама антологија је својеврсно превредновање.
Антологија. Брање цвећа, цветник; збирка одабраног, „одабраног према нарочитим мерилима и сврхама. Збирка најлепшег.“ Да, па и цветник зла. Углавном одабраног у служби текућег друштвеног система. Дакле – утилитаризам, тенденциозност, агит-проп, лакировка... „Мере и сврхе“ режима формација и рестаурација.
Чији је који писац. Код нас је све то сложеније јер се тачно не зна чији је који писац: да ли је српски, хрватски, бошњачки, црногорски, ромски... У суштини ствари они су свачијии ничији. Они су опште добро. Уз сво поштовање и нација и држава, пристајем да је Његош свих нација и држава. Он је више кинески за неког Кинеза, но за неког Србина, Црногорца... који блену у ријалити шоу. Неког ћифте ограниченог у еуру... Као пролетери књижевници, рецимо претерано, немају нације и отаџбине.
Постулати и аксиоми – ту се мисао ломи. Похабане „куће бића“ (језик), излизане од (зло)употребе. Од специјалноратовског подметања. Од уметничког, песничког „подметања“ себе својим личностима. А језик трули сходан је и минусу и плусу и нули. Трулост – троп је његово богатство и његова моћ.
У наговештеним поетичким процепима песништва живе и стварају уметници и песници и међу њима и песник Светих мученика... Самоћу насели сазнањима смрти...

*

Објективно и субјективно: и „Црвени цар“, и „црвена буржоазија“, и „самоуправни-несврстани“ пут у срећну будућност, специфични пут. Извоз радника и сељака и интелектуалног пролетаријата, и „плаћени дисиденти“, и стара реакција, и неговање национализма, и праксисовци, и црни талас, и групе сликара. И оштро осуђивање комуниста и екстремних националиста, и рад служби Државне безбедности.
Све и сви у служби рестаурације у СФРЈ и светске рестаурације.
Као и револуције, и рестаурације не иду без крви. Интернационала капитала крупног је актуелна. УН видимо као њен сервис. И сеобе народа видимо као знак разрешавања противуречности интернационале капитала. Спектакуларни призори нашег времена су призори светске интеграције.
Видљиво или невидљиво, па и на нано информационој димензији, све се одражава и на лирику Тодоровића, као и на лиричаре света. Не заборавимо „кћер“ Танатоса – Белу кугу, али и кћер Ероса.
Збрчкано дајем општи поглед на контекст за лирско цвеће Мирослава Тодоровића.


Грех је, грех је...

Грех је лоцирати лирику Мирослава Тодоровића у окружењу, контексту, нечега што називамо алхемијом друштвеног трача – живог блата рекла-казалости академског попрсканог крвљу и глупошћу и заливеног логодијарејом. Немати свест о општим законитостима друштва на Земљи,  а лоцирати лирику Тодоровића је грех. Кратко речено, те опште законитости су у томе да између друштвених формација које трају хиљадама година постоје и рестаурације и у њима законито изрођавање класа. Лоцирање песника Тодоровића у неким тврђењима академика „о коначном рушењу комунизма“ је грех. Детаљи специјалноратовске поетике, идеологије су и „Ватикан“, „геостратег Бжежински“, пленуми ЦК, Меморандум.
Пре 50-60 година предавао сам у Земуну у вечерњој школи. Ђацима сам са извесним ризиком говорио да комунизам није нешто што се само везује за Маркса и Енгелса, Лењина... СССР, Кину... То је нешто што је ствар човечанства од саме људске зоре. У средњој школи сам то исто тумачио али и помоћу Светог писма, и у историји познатог златног доба односа Хришћанства и комунизма.
Конкретизација општељудског у Тодоровићевим књигама и конкретног је и у Светим мученицима...па и у његовим текстовима о малинарима.
Ово што говорим, о дубинама вертикале и хоризонтале Тодоровићеве лирике, није нека моја фраза. Хоћу да се избегне тумачење песника помоћу специјалноратовске идеологије којом се служе и академици. Пазите, наш академик каже „коначно рушење“. Ко имало зна за науку неће употребити појам коначно. Мешање последица, повода и узрока је бедно. Ћифтински умови мисле да се стварност свега одвија за њиховог бедног кратког живота.
Тодоровићеве патње су дубље и шире, као и свих аутентичних песника, од памтивека. Дубље и шире од политикантског академског „националног“ тумачења времена. Тодоровићеве лирске патње су општељудске са основом научности, као код свих аутентичних песника, кроз људско трајање. Хомеровске патње... Гилгамешове патње су и патње човека XX и XXI века и будућих векова.
Песник Светих мученика… живи у времену када „ствари пре но сазру мењају се“. У времену  сирових производних односа па и сурових и сирових естетских поетских производних односа. Режими, као  и увек, нађу начина да оно што њима служи и одговара објављују у одговарајућој опреми и тиражу…Да, бар  књиге  стигну у неком броју библиотека. Јесте – књига…и ми у њој ионо у нама. Књига у „стварности свега“ – простору, времену, материји, кретању и информационој димензији у квантном, у лирском атому. Време „смањивања простора“ и „убрзавања времена.“ Глобално село… Миграција…
Тодоровићев доживљај димензија  - његово „повремено и привремено“ живљење је неко улажење у квантно-нано, у информациону димензију кроз „време убрзано.“
Скоро буквално као што су Хомерови јунаци доносили плен са ратишта, тако су и „наши“ радили у рату при распаду СФРЈ.
Да не ширимо тему.
Јесте – далеко је Тодоровићева лирика од лирике естрадног песништва наци-оналног „чојства и јунаштва“. Одлика малограђанина је да мисли да се стварност свега одвија за време, како рекосмо, њиховог бедног живота.  Они радо употребљавају „коначно“. Комунизам је нешто кроз људско трајање, а наши србујући академици констатују да је „коначно нестао“.
Песници „небеског народа“ све видове живота занемарују, или евентуално бацају у сенку. Код Тодоровића, спектар живота је шири и дубљи. Ако можемо рећи – антрополошки.
Национално бићевите поете чојства и јунаштва класне и експлоататорске ствари приписују националном. За њих је у прикривању класне отимачине „главна фора“ мит о „српској неслози“. По природи ствари феномена национално своје видове и гране има и у оквиру једне нације. О тим видовима прећутно се зна. Наравно, и ту су у питању класно-социјални разлози и југа и севера, и Динарци и Моравци, и племена итд.

Књишкост нас гуши

Нас гуши књишкост филмска, музичка, књижевна... Гуши нас лажна дубокоумност, привид различитог мишљења. Гуши нас врхунски утилитаризам у „транзицији“, „путу у Еуропу“... Интернационала крупног капитала. Гуши нас утилитаризам који је перфидно увијен у лартпурлартизам... Ретки су они који избегавају тај утилитаризам. Један од њих је Мирослав Тодоровић.
Титоизам траје: „Несврстаност и немешање у унутрашње ствари“ је сада још перфидније. Сврстана несврстаност. Исток – Запад... Исток... Немешање преко бомбардовања у наше унутрашње ствари. Унутрашње су више спољашње ствари, но унутрашње. Базе и немешање.
Књишкост нас гуши. Но, она је обележје уметничке књижевности уопште. Вероватно је најмучнија у историји књижевности (академска, професорска), па затим у критици, есејистици и даље у сва три рода и њиховим врстама.
Но, прави, атипични, кроз све епохе у свим видовима одупиру се снагом дара „књишкости која је гора од свега“ по Андре Жиду. Дух „вечног“ реализма као метода је у атипичним, у аутентичним. Они и књишкост оплемене, озраче „илузијом реалности“. Ако је књижевност „лепа лаж“ (Данте), „дивна лаж“ (Балзак), ми можемо рећи да је књижевност реална лаж. У њој видимо и Тодоровића и све песнике атипичне кроз време.
У праву је Слободан Малдини када каже: „Ми смо данас сведоци урбанистичке ерозије која се по обиму може упоредити са ратом или природном катастрофом.“ То је у архитектури. Мислим да је и у другим уметностима нешто слично. Но, перфидније је у музици, филму, књижевности дата та катастрофичност. Од књиге, музике, филма, можеш и да побегнеш, али од архитектуре не тако лако јер је присутна у дневном трајању.  

*

Ових дана постоје разлози за лирске патње песника Тодоровића. Косово... „Приватна својина је светиња“. „Привтна својина је загарантована“. Но, „милосрдни анђели“, иако су небески, Божји извршиоци, имају базе на Земљи. Изгледа да божански функционери више воле земаљске видове живота... Да, јесте – божанско првенство приватности. Интернационала крупног капитала...
Лична својина... Приватна својина...
Схватио сам „светињу приватне својине“ и нисам седео скрштених руку као милиони незапослених. Приватизовао сам Бога и Ђавола и произвео Голешку Богињу. Али, сада се распитујем за услове приватизације Васељене, па и шире. Моја есејистичка самоодбрана у хумористичко-сатиричном ставу према стварности.
Мирослав Тодоровић свесно и несвесно држи се „једне од људских светиња – приповедања“, углавном приповедања лирског, стихованог. Гледано у смислу драмског рода и жанрова, његова лирска „светиња приповеда“ је драма у ужем смислу речи. Утисак је да су и други видови његове књижевне активности озрачени племенитом лирском патњом, хуманом патњом која није оптерећена, модерним и постмодерним агит-пропом, лакировком, утилитаризмом модерног шићарлука.
Историчар, академик естрадни морао би да зна за литературу о комунизму и хришћанству и дугим верама. Комунизам није нешто као што рекосмо што је везано само за Маркса, Лењина, СССР, Кину. Није нешто за шта га везују једино примењена специјалноратовска идеологија.
Да, лепа реч из наше средњевековне литературе за метафизички ум – „каменоумни“. Каменоумници су погодни за специјалноратовску примењену филозофију.
Правни монструм.
Као правни лаик, видим Унију европску као неки правни монструм који  хоће да озакони крш од различитих економских, класних интереса који су чврсто везани за интернационалу крупног капитала и пре свега, за Исток, Русију, Кину...
Европа је правно јединствено у крвавом виду привреде – ратним сукобима, у НАТО-у и у његовим базама у свету и код нас.
Правно јединство је и у специјалноратовском, у субкултури, у разним видовима класних вентила, сигурносних вентила и за милионе незапослених; као и за миграције које су у суштини класни феномен.
Чуо сам, не знам да ли је тачно, да Уставом није забрањено цитирање Светог писма. Зашто и црквени аутори, као неку обавезу (религија значи обавеза) не цитирају почетак Светог писма где се говори да је Бог створио човека да ради у зноју лица свога. Значи, не експлоатација. Не цитирају ни црквени људи, ни аутори режима делове из Откровења Јовановог где се говори о томе да „радници граде палате, а други живе у њима“...
Књиге Мирослава Тодоровића лирски су импрегниране тим осећањем ствари трајања, ко хоће и српског човека. Тим осећањем које је механички налепљено са прљавим лирским фразама, лирским окретним фразерством, шићарџијским о „небеском народу“ и митовима националним погодним за бирократске мистификације, и у нашем времену погодном у служби интернационале крупног капитала.
Ево читалац ме затиче у општем погледу на контекст у коме ствара, пева, пишти, песник Светих мученика... Затиче ме на нашем путу сталном у „светлу и срећну будућност“ која се сада зове Еуропа... А Европа је кћи коју је отео Зевс претворивши се у бика...
Да – Бик отео Европу у коју ми идемо.
Да, мој општи поглед је у сенкама старих мрља речи. Човека где су у нескладу биолошке и психолошке године.
Косово?! Стиче се утисак да се тихо пузећи предаје Косово. Гледају да лично, директно не буду одговорни... Неки говоре о ослобађању Косова.
Естрадно поетско „чојство и јунаштво“ надилази, како рекосмо, често говоримо, визионара, Радоја Домановића. Дешава се да поете „зле коби и усуда националног бића“ добијају по две награде дневно. Не знам шта ли тек раде са наградама на Небу, кад их и црква немилосрдно награђује. „Живи класици“, „ходајуће легенде“, „академици“. Они свирепо и немилосрдно награђени више не говоре, они само „беседе“ и то мислим веома мутне беседе о нашем Косову и то „о нашем и када не буде наше, и када није наше“... Беседе „васколиким српством“, па и на самом Косову.
Они на овој скупоћи и незапослености лансирају „најскупље речи“. А то што је најскупље могу да имају само тајкуни, па и поетски тајкуни. А народ се бори за најјефтиније: хлеб, стан, здравље. Бебе бачене у контејнере, на ђубришта, па и на ђубриште историје, боре се за најскупљу реч последњим дахом мехића груди.
Неупућеном читаоцу можемо рећи да сам оптерећен социолошком критиком. Увек се мора имати на уму да је Тодоровић песник Светих мученика, Летећих барака... Његови неки прозни радови се баве и положајем малинара... Целокупно његово дело је заиста у хоризонтали и вертикали човека уопште. Он живи у конкретном времену, али и у конкретном времену човечанства, времену рестаурације, интернационале крупног капитала.
Да бисмо колико-толико ушли у значења његове поезије, морамо говорити и о ширем контексту. Мислим да социолошка критика не искључује оно што називамо квантна лартпоетика.

*

Академски свет, као и свих људи, има свест одређену „друштвеним бићем“. А суштина друштвеног бића је рестаурација и у њој као важан реквизит је национализам.
Песници и њихова свест одређена је и вертикалом и хоризонталом човека уопште. Влада код нас специјално-ратовска примењена филозофија академика. Та примењена филозофија није омела песника Тодоровића. Није омела његову лирску материјалистичку дијалектику у осећањима стварности свега. Наравно, и не само њега, но и све аутентичне уметнике.
У овоме што говоримо о академицима видимо беду у висини апстракције ниске у односу на средњу и високу апстракцију. Дакле, видимо беду привезаности за животе своје, значи за самобитак и тубитак. Но, ако психијатријски гледамо на национализам као резултат „психијатријског жаришта дуалунитарности“, онда и у томе видимо беду, муку, али за коју у крајњем нису они криви. Криво је друштвено биће...
Кроз векове, кроз људско трајање песници у својој лирској „светињи приповедања“, говоре о ИСТИНИ људског трајања. Ја који пишем о њима у есејистичкој критици, у етичкој и креативној обавези да кажем колико су, по мом мишљењу, у томе успели. Наравно, и то што кажем итекако је подложно оцени и злонамерних и добронамерних.
Читалац може рећи: „Намерачио се нешто на академике“. Наравно да кадемике узимам зато што је стилски рационално да се дочара контекст у коме ствара Мирослав Тодоровић и други. Академика је било и биће. Хоћемо да кажемо, када су они такви, шта је остало за друге.
Пазите – академик каже: „Коначно срушен комунизам“. Други каже да се „Динарци врате одакле су дошли“.
Трећи пред крај живота открива да је Херцеговац по пореклу, а не Моравац. Тиме је шутнуо славопојке критичара о њему као о Моравцу. Шутнуо је и нападе на њега као „Моравца, Геџу, Чокајлију“.
Известан стид ме обузима и  због чињенице да су  наши академици средство идеологије специјалног рата, интернационале крупног капитала. Но, важно је за мене као писца о књигама Тодоровића, да је Тодоровић то избегао нагоном дара песника „вечног“ реализма.

*

Ненаметљивом и дискретном ЛЕПОТОМ и песничком ИСТИНОМ траје Мирослав Тодоровић, отимајући се „привремености и повремености“. Отима се „јединим начином“ да се отме смрти – књигом.

Налази ме узрујани креативац

Дешава ми се да губим себе у себи и не могу да се нађем. Књиге о којима пишем помажу ми да се нађем, препознам и у себи и у свету. Да се нађем да ме књишкост не утопи у својим заводљивим вировима.
Но, помаже ми и древна магија паганска коју смо на селу у детињству примењивали кад се нешто изгуби по кући, у авлији, у пољу. Позивали смо у помоћ Врага, Ђавола. Вероватно креативца: „Дај ми га Враже, миши ми га траже“. Три пута понављамо и више. Мене је као дете мало чудило зашто ће им и ради чега Враг да нађе нешто што му траже мишеви. Током живота сам покушавао да то објасним и касније нашао сам објашњење у симболици миша: „Моћ таме, непрекидно кретање, бесмислена узрујаност, ускомешаност, лицемерје, дволичност“... Но, у хришћанству је „Ђаво прождирач, миш се приказује како глође корен Дрвета живота“. Дакле, у тој хијерархији ђаволства, Враг мора да послуша Ђавола „прождирача“, који „глође корен Дрвета живота“. Јесте – „проклетост“ песника...
Значи, „Враг“ који ме затурио, изгубио, мора да слуша и „Миша“ – песника „прождирача“ који „глође корен Дрвета живота“ и да ме нађе изгубљеног у свету, у себи, па и у свету књиге...
Још се сећам да смо неку изгубљену ситницу, ствар, тражили после молитве „дај ми га Враже,  миши ми га траже“, тако што смо нешто насумице бацали, па где то падне тамо смо тражили изгубљено па и налазили.
Мислим да смо углавном налазили. Но, верујем да смо крајичком ока, несвесно видели, или се присетили где би могла да буде та изгубљена ствар, затурена ствар.
Но, поред свега о Ђаволу се говори као о креативцу... Бог је створио Ђавола јер му је било досадно самом. Богата литература о томе...
Тај креативац за мене је и поезија Мирослава Тодоровића, као и  поезија многих наших и светских песника... Она ми помаже да нађем себе у себи затуреном.
Јесте – у крајњем, нема пуког лартпурлартизма. Све што је људско служи нечему, па и деструкцији.
Можда је сувишно, али ипак подсетимо се да се жене плаше миша... Еротско, клетва... Жена – рађалица.  
Модерна технологија... Високо софистицирано... Компјутер... Интернет... Има „миша“.
„Миш“ – важна справица за, па да, ЗА... Миш – компјутерска „моћ таме“... „Бесмислена узрујаност“ интернета и „глодање корена“ Дрвета живота, високо софистицирано глодање Дрвета живота.

Моји песници о томе, и Мирослав Тодоровић о томе, и ја у томе... Сређују ме... Налази ме ирационалном случајношћу која је у песништву законита. 

_______________

Драги Мирко, Мирославе, Бела Тукадрузе..., послах ти књигу теби знаних текстова  "Малина и други јади". Јави када стигне, а ја ти овим путем шаљем текст Миодрага Мркића. Волео бих да га изложим  на фејсбуку за онај мали број радозналаца што још увек читају или погледају. Мркић не одустаје, веран свом стилу, и схватању уметности у овом времену. Овом, пише, а мислим да је време овде стало, да се читав век батргамо у истом кругу, да исту жалопојку "наши дани" живимо. Ја све мање воље имам за све то, а све чешће се питам  зашто сам протраћио време на ову илузију. У понедељак 19. имам операцију катаракте.  Здравство као и све у нас је пропало. Био сам у амбуланти очне клинике као да сам био  у најзабачениојој кафани какве су негда постојале у Србији. Гушва, галама, душегупка. Ето. Србијха. 2017. или је ово 1950. Ко зна?....
Па срећна Ти, драги Пријатељу 2017. година.
Здравље и свако добро, твој Мирослав из Трешњевице

Нема коментара:

Постави коментар