УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З

Спектар "Сазвежђа З" - ВАСЕЉЕНСКЕ НОВИНЕ

  • РАДОВАН ЗОГОВИЋ - Скица за портрет 1. Метохија као други завичај При крају живота, „при здравом разуму“, упркос и тада сложеним политичким и животним збивањима на Косову,...
    Пре недељу дана

понедељак, 03. август 2015.

Госпа од Лавиринта

(......)
У Rígsþuli сазнајемо да је Хеимдалр научио Јарлов род вештинама чаробњаштва и рата и веома ретко можемо да видимо – ако уопште и можемо – да се у скандинандинавској митологији, рат и раздор описују као нешто лоше, или бар искључиво лоше. Негативне прилике доносе шансу за добра и часна дела. Без рата не би било ратних хероја. Без патње не би било саможртвовања. Без борбе не би било начина да мушкарци искују права другарства. Само појединци, који су се супроставили непријатељу раме уз раме, могу стварно да верују један другоме. 
У древној Скандинавији, на кукавичлук се није гледало само као на лошу ствар; то је био злочин и свако ко је био оптужен за кукавичлук је погубљиван! Ратнички идеал је био неопходно средство да се раздвоји добро од лошег, храбри од кукавица; у то време се неговало само оно што је добро, јако, храбро, мудро и херојско у човеку! Сами богови и богиње су били њихови идеали!
Презир према слаблостима не сме да буде помешан са злобом. Хтење да начините јаким оне које волите је најпаметније и најприродније хтење. Чињеница да излажете оне које волите тешкоћама, само доказује то да стварно разумете шта је најбоље за њих. Богови су наши идеали и знамо да не можемо да се надамо да ћемо постати један од њих ако бирамо најкраћи и најлакши пут у животу.
Дуг пут до центра Тројанске тврђаве је сам по себи награда, због тога што није само циљ сам по себи од велике вредности, већ и пут којим се стиже до циља. Најкраћи и најлакши пут је можда најбржи, али не и најбољи.
Тако да “плес госпи” може да буде симболичан чин уласка у загробну хумку, због повезивања за Хамингјом часног мртвог и учења од богиње гроба, али исто тако и приземна лекција у стрпљењу и истрајности, како најдужи и најтежи пут није само најбољи, већ и једини пут који води ка циљу. Изводећи овај плес поново и поново, сваке године, било је осигурано да ни један човек не заборави ову лекцију. За боље људе из давних времена, ово је била једна од најважнијих лекција у животу. И за нас би требала да буде.
Прилично инстиктивно, ја сам увек следио најдужи и најтежи пут у животу и иако ми је то изазвало много главобоља, то ме је и ојачало. Морам да признам да сам се понекад запитао зашто сам био очигледно “самодеструктиван”, зашто сам се уваљивао у толико невоља, али сваки пут када бих испливао из њих, осећао бих се много боље. Већина проблема са којим сам се суочавао, сам сам изазвао, сопственим избором да увек идем дужим и тежим путем, који је лако могао да буде избегнут, али да ли би у том случају нешто научио? Да ли бих се доказао? Да ли бих стекао поверење оних који су ме гледали како ово радим? Да ли бих постао мудрији? Мислим да не бих. Ако желите да досегнете врхунац, боље ходајте узбрдо. А ако стварно желите да постанете јаки, додајте и нешто камења на терет који носите. Слављено нека буде оно што вас чини јаким, мудрим и величанственим!
Једном сам напунио празан ранац камењем и попео се на 1.400 м високу планину (почео сам од 800 м, тако да је то било пењање од само 600 м). Било је то (на мапи) само 500 м пешачења, а задњих 100 м до врха вероватно нешто најнапорније што сам урадио у мом целом животу. До тог тренутка моје ноге су се чиниле као да су од чистог олова и морао сам да фокусирам своју енергију на прављеље сваког појединачног корака. Прешао сам границу исцрпљености и кретао се као у трансу, покушавајући да одржавам ритам како не бих стао. Али стигао сам до врха, додао своје камење на већ постојећу гомилу и отшетао назад доле… Могао дам да понесем само један камен, као што већина других ради, али нееее; ја сам морао да напуним цео ранац камењем, само из разлога да бих то учинио на најтежи могући начин. Шта сам добио из свега овога? Па добио сам самоспознају, поштовање мојих вршњака, добру анегдоту и пример када покушавам да објасним другима какав сам као особа – и зашто радим ствари које се понекад другима могу учинити чудним.
Живот је чудесан када је тежак а ви га савладате; када је суров а ви успете; када је застрашујући а ви истрајете; када је смртоносан а ви преживите; када је неправедан а ви ипак победите! И смрт је чудесна, када сте проживели свој живот ходајући узбрдо тим најдужим и најтежим путем, који води до центра каменог лавиринта – и оставили за собом друге који могу да буду поносни на вас! HailaR WôðanaR!
        = извор: Варг Викернерс : Госпа од Лавиринта (одломак)  Превео са енглеског Александар Маслар

среда, 10. јун 2015.

Дрипци к'о ви што сте... / Светислав Стефановић

Дрипци к'о ви што сте... 




Дрипци к'о ви што сте распели су Христа
И отрова дали мудроме Сократу,
Јер им бедна савест није била чиста
Као ваша данас, вукла се по блату.


Одувек је било хуља по занату
Које даве све што врлинама блиста,
И траже да ради о глави брат брату;
Све је њих по реду снашла судба иста


Која и вас чека због подлости гадне.
Ви мислите да се мис'о спутат' може
И да само треба поступати строже


С поштеним човеком па да пред вас падне?
И већи су људи подлегли идеји
Коју нападате, сићушни лакеји! [1]




[1] Republika, VII/51, 28. 06. 1923., 1.

      = извор: Светислав Стефановић  БУНТОВНЕ ПЕСМЕ Приредио Предраг Пузић АРТАС, Нови Сад, 2005.

петак, 15. мај 2015.

Из "Посланица" / Драган Борисављевић

ПОСЛАНИЦА РАКИ ДРАИНЦУ

Шумни дани као беле брезе
Светлим мајем трепере већ давно
Наше таме нигде нема
Свуд где смо били помрле су језе
И реч пукла јавно

А лирски сан са Океаније
У старом крчагу дрема
Враћамо се стално стално
Пред нашу кућу тихо све раније
Још док небо гори

У том бљеску нема наше куће
А ни гробља ни волујских кола
Само ветар стреми к зори
И оцртава лагано клонуће
Без крика без бола

Док у сјају сва букти Европа
У кућу нам улазе песници
Из строфа наших црних
Износе слова ко из рудног копа
Трн им у десници

Којом пишу којом њишу таму
Да прекрију ово сунце врело
А чело им трни трни
Док стрепњу горку нашу болест саму
Пева ко опело
И над њима већ сиви јавори
Листају још наше књиге мале
Модре од сна и од јаве

И чекају ноћ да прозбори

ПОСЛАНИЦА БРАНИСЛАВУ ПЕТРОВИЋУ
Песнику чији глас одјекује и из оностраних светова

Дижем ову чашу твојем делу у част мој Бранчило
Које је све таме светлошћу небеском озрачило
А из наших душа прогнало све што беху црнине
Доносећи речи из славјанске чаробне даљине

Још ти се гласови надгорњавају сном и лепотом
И плаћају риме не вином но главом и животом
Као оне ноћи кад те сврстасмо међу драинце
Па после кроз зоре пешке од Скопља до Суботице
Трагасмо упорно има ли отворене кафане
Чудећи се успут шта може у срца да нам стане

Како ти је тамо међу сјајним рајским вртовима
Јеси ли окружен брзим јаким верним хртовима
Или те пак маме оне вижљасте витке хијене
Ко што су те увек опијале све опасне жене
Викнеш ли понекад са тог рајског великога трона
Да се чује свуда колико је српска душа бона

Код нас ти је овде увек исто ако није горе
Као да не свиће и кад све отворимо прозоре
И шта ће тад песник већ да се сам затвори у себе
И отуд да риче све док му реч грло не изгребе

    = из новог рукописа. Видети више:Библиотека ЗАВЕТИНЕ  (2)

субота, 02. мај 2015.

Snijeg pade na behar na voce





Објављено је 27.08.2012.
Snijeg pade na behar, na voce
neka ljubi ko god koga hoce

Ako nece, nek' se ne namece
od nameta nema selameta

Da sam sretan, k'o sto sam nesretan
pa da dodjem tebi u odaje

Da ti sjedim medju siltetima
bas k `o pasa medu bimbasama!

недеља, 29. март 2015.

Laži koje živimo




 

(Spencer Cathcart је направио кратак документарни филм где преисипитује људске слободе, школство, корупцију, новац, капитализам у Америци, америчку владу, колапс у свету, заштиту природе,промене у клими, ГМО и начин на који људи третирају животиње) 

петак, 27. март 2015.

“Pravoslavlje ili smrt”, manastir Esfigmen, čije se bratstvo već godinama suprotstavlja ekumenizmu i modernizaciji u pravoslavlju odbijajući svaku poslušnost vaseljenskoj Carigradskoj patrijaršiji

Stotine naoružanih grčkih policajaca blokiralo je svetogorski manastir Esfigmen, čije se bratstvo već godinama suprotstavlja ekumenizmu i modernizaciji u pravoslavlju odbijajući svaku poslušnost vaseljenskoj Carigradskoj patrijaršiji pod čijom je jurisdikcijom.
+++
Sa morske strane ovog zilotskog manastira, koji je u neposrednoj blizini Hilandara, može se videti ogroman transparent “Pravoslavlje ili smrt”, a više od stotinu monaha, koji su se oglasili na samom početku blokade, objavili su telefonske brojeve i elektronske adrese grčkog premijera Kostasa Karamanlisa, regionalnog državnog funkcionera Vasilisa Floridesa i drugih, okrivljujući ih za nastalo stanje.
Prema navodima Verske informativne agencije (VIA) Svete Jelisavete Fjodorovne, grčke vlasti su odlučile da izmeste pobunjene monahe Esfigmena koji su uporište raskola u grčkom pravoslavlju kao zastupnici struje starokalendaraca zilota koji su u Grčkoj prerasli u paralelnu crkvu sa posebnim poglavarom i jerarhijom.
Raskol može da se proširi pa je neophodno, kako je objavilo državno tužilaštvo u Solunu, da se na Atosu “potvrdi vlast Grčke i duhovno vođstvo Vaseljenske patrijaršije”, a pobunjeno bratstvo koje huli i anatemiše carigradskog patrijarha Vartolomeja ukloni bez primene sile.
U medijima gotovo da nije ni pomenuta najnovija drama u srcu pravoslavlja na Svetoj Gori iako je, kako navodi VIA, blokada počela još 1. juna kada su prekinute sve komunikacije sa manastirom, čijim je žiteljima obustavljeno i dopremanje hrane i lekova.
Zbog prekida telefonskih i internet veza ne zna na koji način odoleva više od stotinu monaha zilota koji su rešili da istraju u odbrani svog viđenja čistog pravoslavlja.
Blokiran je i put za Hilandar u neposrednoj blizini.
esfingen.jpgGrčke vlasti su poslednjih godina u dva maha pokušale da isele monahe fundamentaliste, a u Solunu kažu da će ovog put taj plan biti i ostvaren. Pretpostavlja se da su monasi, očekujući blokadu, pripremili veće zalihe hrane pa opsada može trajati duže nego što se pretpostavljalo.
U pravoslavnom svetu i pomesnim pravoslavnim crkvama nema reakcija na ova dramatčna događanja i, do sada, niko nije izrazio solidarnost sa monasima zilotima, ali ni osudio blokadu od strane grčkih vlasti. Carigradska patrijarši za sada nije zvanično reagovala na ove događaje iako se zna da je patrijarh Vartolomej nedavno posetio Atinu i tom prilikom na najvišem nivou zatražio uklanjanje neposlušnog bratstva koje predvodi iguman Metodije.
Formirano je, kako se saznaje, novo bratstvo za manastir Esfigmen na čelu sa igumanom Hrizostomom.
Bratstvo zilotskog Esfigmena već decenijama optužuje Carigradsku patrijaršiju da je postala žrtva ekumenizma i modernizma i da je time pala u najdublju jeres.
Esfigmen kao centar suprotstavljnja ekumenizmu ne odobrava bilo kakva međuhrišćanska susretanja sa rimokatolicima i protestantima, a antemiše i Svetski savet crkava sve to ocenjujuci kao “izdaju pravoslavlja”.
Članovi bratstva, iako su u obavezi da u molitvi pomenu nadležnog arhijereja, patrijarha Vartolomeja, to ne čine smatrajući ga jeretikom i otpadnikom od čiste vere. U hijerarhiji 20 svetogorskih manastira Esfigmen je na 18. mestu, ali nikada nije bio zastupljen u upravi, protatu monaške države. Manastir je osnovan u periodu pre podele hrišćanskih crkava, a prvi put se pominje u zapisima iz 1045. godine.
Manastir uživa simpatije i podršku grčkih starokalendaraca koje Grčka pravoslavna crkva, kao i druge pravoslavne crkve, smatra raskolnicima.
Grčka vlada, čijoj teritoriji pripada čitava Sveta Gora atonska, smatra članove bratstva u Esfigmenu fundamentalistima koji remete poredak i protive se legalnoj jerarhiji.
Tanjug; Nedelja, 8. jun 2008. 14:18
  = izvor: ***

Ostaci Epa o Gilgamešu

Dva antička grada nekadašnjeg Asirskog carstva, koja su nedavno oskrnavili pripadnici Islamske države, kriju tajne stare više od 2.500 godina. Priču o dvojici potpuno različitih ljudi, jednom uglađenom Englezu i jednom prostodušnom Iračaninu koji su otkrili ove gradove pre 170 godina, zna mali broj ljudi.

Ostaci Epa o Gilgamešu
Pre nešto manje od 150 godina, čovek po imenu Džordž Smit danima je
proučavao misterioznu glinenu ploču u mračnom kutku Britanskog muzeja. 

Bio je to samo deo čitave kolekcije od više hiljada sličnih ploča pronađenih u iskopinama u severnom Iraku. I dok su se na većini ploča nalazili podaci o trgovini, pokvarenim kočijama, pošiljkama vina i sličnim računovodskim spisima, na jednoj, baš toj koju je držao u rukama, nalazila se čudna priča.


Asirski krilati bik
Bila je godina 1872., a Smit je sa ushićenjem čitao tekst sa ispucale glinene ploče. Bila je to priča o svetu izgubljenom u velikoj poplavi, o čoveku koji gradi brod, i o jednom golubu koji je poslat u sudbonosnu potragu za kopnom.

Mladiću su se ruke tresle od uzbuđenja kada je shvatio da čita verziju priče o Nojevoj barci. Međutim, to što je držao u rukama nije bio spis iz knjige Postanja. Bilo je to deo čuvenog Epa o Gilgamešu, nastalog skoro 1.000 godina pre Biblije.

Mesec dana kasnije, održana je izložba u Britanskom muzeju, kojoj je prisustvovao i tadašnji premijer Vilijam Gledston. To je bio prvi put da je čovečanstvo čulo za Ep o Gilgamešu nakon više od 2.000 godina.

Ostin Henri Lajard
Priča počinje nekoliko decenija ranije, u drevnom iračkom gradu Kojunjiku, koji je pre skoro 3 milenijuma bio deo Nineveha, prestonice drevnog Asirskog carstva, koje se prostiralo od obale Persijskog zaliva do Egipta.

U periodu između 900. i 600. godine p.n.e. Asirci su važili za najnapredniju civilizaciju na planeti. Bili su svojevrsna tehnološka supersila, poznata po neizmernom bogatstvu i surovoj vojsci.

Ipak, kao i svakom carstvu, i Asirskom je došao kraj nakon pobune u 612. godini, kada je Nineveh sravnjen sa zemljom nakon pobune Vavilonaca. Najbogatija civilizacija ostavljena je u ruševinama, a prašina je prekrila impozantnu biblioteku ubijenog kralja Asurbanipala, a njegov primerak pomenutog Epa o Gilgamešu vremenom je pao u zaborav.

Moralo je da prođe skoro 2.500 godina, sve dok ga 1853. godine iz drevnih ruševina nije izvukao mladi Iračanin po imenu Hormuzd Rasam.

Rasam nije bio običan momak iz Iraka, niti se tu našao slučajno. Bio je unajmljen od strane Britanskog kraljevskog muzeja, kao vođa do tada najveće arheološke ekspedicije koju je svet video. Bio je, do tada, prvi arheolog koji je rođen i odrastao na Srednjem istoku.

Hormuzd Rasam, slikan 30-ak godina nakon otkrića
Rasamov život se preokrenuo devet godina ranije, kada je kao devetnaestogodišnjak upoznao Britanca Ostina Lajarda. Lajard je bio britanski avanturista koji je, sa dva revolvera i dosta novca u rancu putovao istočnim svetom.

Nakon nekoliko godina natezanja sa čelnicima Otomanskog carstva, Lajard je 1845. konačno dobio dozvolu za arheološki rad. Za pomoćnika je upravo odabrao mladog Rasama, koji je bio ključan čovek u njegovom otkriću drevnog grada Nimruda, kapije Asirskog carstva. Do Lajarda i Rasama, svo znanje sveta o tom delu istorije nalazilo se u nekoliko rečenica u Bibliji.


Asirske ruševine na teritoriji današnjeg Iraka
Iako je Lajard bio uglađeni Englez sa mnogo novca, Rasam je bio taj koji je izlazio na kraj sa lokalnim stanovništvom, sporazumevao se na arapskom, turskom i drevnom jeziku Asiraca. On je bio taj koji je ubedio plemenske šeike da ih ne napadaju prilikom istraživanja, koji je podmitio lokalnog guvernera džakom kafe, i zaposlio 300 lokalnih radnika da im pomognu.

Kada je Lajard batalio posao arheologa i počeo da se bavi diplomatijom, Britanski kraljevski muzej je zaposlio pogađate koga. Istog onog malog Iračanina koji je do tada postao najbolji poznavalac asirske kulture na svetu - Hormuzd Rasam.


Asurbanipal
Radeći na svoju ruku, uz usmeni blagoslov muzeja, hiljade kilometara daleko od britanske ingerencije, Rasam je nastavio istraživanje, i pronašao tajne odaje asirskog kralja Asurbanipala, a u njima raskošnu biblioteku. U njoj - na hiljade trošnih glinenih ploča na jednoj od njih - pažljivo prepisan Ep o Gilgamešu. Delo neprocenjive vrednosti, koje će u arhivi muzeja u Londonu otkriti mladi Džordž Smit, mladić sa početka teksta.

Rasam je dobio britansko državljanstvo za kojim je toliko žudeo, i posle nekoliko meseci provedenih u Londonu vratio se na mesto na kojem je otkrio centar drevne civilizacije, svoj rodni Irak.
 
Ova priča ima i svoju tamnu stranu, koja je, srećom, nakon mnogo godina izašla na videlo.

Sve zasluge za Rasamova otkrića prigrabio je tadašnji britanski konzul u Otomanskom carstvu - Henri Rolison, opisavši Rasama kao "nepismenog iračkog kopača, koji je samo odradio fizički posao".

Britanija, za kojom je toliko žudeo, odbacila je Rasama na jedan snobovski i nepravedan način. Iako se vremenom saznalo za Rolinsonovu laž, Iračanin nikada nije u potpunosti rehabilitovan u Velikoj Britaniji.

Ostaci jednog velikog carstva možda uskoro neće postojati, ukoliko Islamska država nastavi sa varvarskim skrnavljenjem neprocenjivog istorijskog blaga. Međutim, priča o jednom Englezu avanturisti i prostodušnom Iračaninu koji su svet zadužili na nenadoknadiv način, neće biti zaboravljena.
     = izvor:Blic

петак, 06. фебруар 2015.

Времена су дошла смела за Васкрс богова - Хеј, Словени, где је сада дух ваших дедова!



Хеј Словени (II)


Хеј Словени, где је сада дух ваших дедова,
Где је размак ваших крила, занос ваших снова?
Великим сте путем пошли чела осунчана,
Па зар сада луцифером да будете храна?


Тргните се, отмите се с пута суноврата,
Остав'те се мртве славе Скита и Сармата;
Европа је мати ваша, ви јој деца драга,
Од ње вам је духа њеног вечна срж и снага.


Угушите зов хаоса и нагоне хорде,
Сврстајте се к'о витези у поворке горде;
Оставите смрти, мрака све идоле старе,
И зорама ведрим диж'те сунчане олтаре.


Времена су дошла смела за Васкрс богова -
Хеј, Словени, где је сада дух ваших дедова!

                            *

Хеј, Словени, пробудите дух ваших дедова:
Царству духа ваш пут води по трагу векова!
Узалуд је сва моћ ада, сва моћ сатанина,
Загрмеће глас вечнога с еонских висина.

  
Доста крви, доста смрти, доста разорења,
Доста бола, доста патњи, узалудних мрења!
Крај већ једном да би сили што за робљем жуди,
Крај већ бесу бесовскоме озверених људи.


За стварања створени сте не за уништења,
У њима вам смисао жића, путеви спасења,
У њима је и та сила што све људе спаја
И човеку један део божанског осваја.


Већ из даљи звона брује, звона Васкрсења,
Хеј, Словени пробудите дух ваших дедова![1]



[1] Obnova, Uskrs 1944. 
    = извор:
Светислав Стефановић
БУНТОВНЕ ПЕСМЕ
Приредио
Предраг Пузић
АРТАС, Нови Сад, 2005.