УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З

среда, 18. јануар 2012.

Јован Пејчић, Милан Ракић на Косову: завет – песма – чин / Душан Стојковић



РАКИЋ ПЕЈЧИЋЕМ

Јован Пејчић, Милан Ракић на Косову: завет – песма – чин,
Конрас, Београд 2006; 436 стр.

Душан Стојковић
Зна­ме­ни­ти ита­ли­јан­ски пи­сац Лу­и­ђи Пи­ран­де­ло има ан­то­ло­гиј­ску дра­му Шест ли­ца тра­же пи­сца. Песник Ми­лан Ра­кић на­шао је у Јо­ва­ну Пеј­чи­ћу сво­га пи­сца. Књи­га Ми­лан Ра­кић на Ко­со­ву: за­вет – пе­сма – чин, уз За­но­се и пр­ко­се Ла­зе Ко­сти­ћа Ста­ни­сла­ва Ви­на­ве­ра, нај­бо­ља је књи­га о јед­ном пе­сни­ку ко­ју све­ко­ли­ка срп­ска књи­жев­на исто­ри­ја по­се­ду­је. Ви­на­ве­ро­ва мо­но­гра­фи­ја пу­на је ми­ни есе­ја ко­ји се мо­гу тре­ти­ра­ти и као за­о­кру­же­не це­ли­не по се­би. И из Пеј­чи­ће­ве књи­ге да­ју се из­дво­ји­ти не­ко­ли­ке це­ли­не (по­не­кад се мо­же из­вр­ши­ти и по­ве­зи­ва­ње, улан­ча­ва­ње тек­сто­ва по­све­ће­них не­ко­ли­ким ак­те­ри­ма ко­ји су би­ли су­ди­о­ни­ци Ра­ки­ће­ва жи­во­та и ра­да на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји), али су оне да­ле­ко „чвр­шће“, функ­ци­о­нал­ни­је угра­ђе­не у основ­ни текст сту­ди­је, те се она чи­та без за­стај­ки­ва­ња, у јед­ном да­ху. Иако је стрикт­но ве­за­на за са­мо је­дан, мо­жда нај­ва­жни­ји пе­ри­од Ра­ки­ће­ва жи­во­та, до­и­ма се као пра­во ен­ци­кло­пе­диј­ско оства­ре­ње ка­да је о по­зна­ва­њу и раз­у­ме­ва­њу јед­но­га пи­сца реч.
У срп­ском на­ро­ду по­сто­ји из­ре­ка: До­бар ју­нак, да је чо­век та­ки! До­ско­ра­шње на­ше раз­у­ме­ва­ње и ту­ма­че­ње Ми­ла­на Ра­ки­ћа го­то­во би се мо­гло „по­кри­ти“ фор­му­лом: До­бар чо­век, да је пе­сник та­кав! До ско­ра је, по­себ­но по­сле ата­ка бе­о­град­ских аван­гард­них пи­са­ца, на­ро­чи­то над­ре­а­ли­ста, на пе­сни­штво (ње­го­ве до­ме­те и вред­но­сти) Јо­ва­на Ду­чи­ћа и Ми­ла­на Ра­ки­ћа, Ра­ки­ће­во пе­снич­ко де­ло би­ло у не­за­слу­же­ној сен­ци Ду­чи­ће­вог, по­при­лич­но – са­свим не­за­слу­же­но – пот­це­ње­но, по­гре­шно про­чи­та­но и рас­ту­ма­че­но.
У раз­во­ју срп­ске по­е­зи­је че­сто смо има­ли за удар­не пе­сни­ке од­ре­ђе­ног пе­снич­ког вре­ме­на по дво­ји­цу лир­ских ди­о­ску­ра. На­ве­ди­мо нај­по­зна­ти­је лир­ске „па­ро­ве“: Бран­ко Ра­ди­че­вић – Сте­ри­ја (из на­кнад­не чи­та­лач­ке пер­спек­ти­ве), Змај – Ла­за Ко­стић (и ов­де се мо­ра при­зва­ти на­кнад­ни чи­та­лач­ки увид), Јо­ван Ду­чић – Ми­лан Ра­кић, Ми­лош Цр­њан­ски – Раст­ко Пе­тро­вић, Вас­ко По­па – Ми­о­драг Па­вло­вић, Ма­ти­ја Бећ­ко­вић – Бра­ни­слав Пе­тро­вић... Ни­је би­ло ну­жно да се њи­хо­во пе­сни­штво „су­да­ра“. Осим код два по­след­ња при­ме­ра, кри­ти­ка и пу­бли­ка се ја­сно опре­де­љи­ва­ла за јед­ног. По­не­кад је то до­во­ди­ло до де­тро­ни­за­ци­је дру­гог. Јо­ван Ду­чић се, по­сле за­тиш­ја и из­ну­ђе­не – иде­о­ло­шке – изо­ла­ци­је, вра­тио на ве­ли­ка вра­та у на­шу пе­снич­ку тра­ди­ци­ју. Ми­лан Ра­кић је остао на ли­сти че­ка­ња. Су­прот­ста­вље­ни су, по­при­лич­но из­ми­шље­ни и „до­ра­ђе­ни“, ира­ци­о­на­ли­зам и сим­бо­ли­ка Ду­чи­ће­ва, на јед­ној, и ра­ци­о­нал­ност и пре­ве­ли­ка ја­сност Ра­ки­ће­ва, на дру­гој стра­ни. Смет­ну­та је с ума ис­ци­зе­ли­ра­ност Ра­ки­ће­ва сти­ха, ње­го­ва го­то­во ва­јар­ска, и так­тил­на у нај­ве­ћој ме­ри, сла­дост пе­ва­ног, ду­би­на па­три­от­ских осе­ћа­ња, ми­са­о­ност осе­ћај­ног и осе­ћај­ност ре­флек­сив­ног, рет­ко оства­ре­на – и у европ­ској по­е­зи­ји – син­те­тич­ност и кон­ци­зност пе­ва­ног. Да се и Ра­кић поч­не чи­та­ти као ве­ли­ки пе­сник, је­дан од нај­зна­чај­ни­јих, и нај­о­ства­ре­ни­јих, у све­ко­ли­кој срп­ској по­е­зи­ји (уз Мом­чи­ла На­ста­си­је­ви­ћа, он спа­да у рет­ке пе­сни­ке ко­ји су, окон­ча­ли вла­сти­то пе­снич­ко де­ло, ре­а­ли­зу­ју­ћи за­ми­шље­но и хте­но) до­при­не­ли су нај­ви­ше Ле­он Ко­јен сво­јом Ан­то­ло­ги­јом срп­ске ли­ри­ке 1900–1941 (2001) и, упра­во, Јо­ван Пеј­чић –  по­нај­ви­ше овом књи­гом, али
не са­мо њом.
Пре ње, Пеј­чић ће при­ре­ди­ти три дра­го­це­не Ра­ки­ће­ве књи­ге: Над за­спа­лим Срп­ством (2000), Са­бра­не пе­сме (2001) и Пе­сме (2003). Ура­ди­ће то мак­си­мал­но акри­бич­но, ка­ко и ина­че ра­ди, по че­му се раз­ли­ку­је од дру­гих бр­жих и ма­ње при­ље­жних про­у­ча­ва­ла­ца на­ше књи­жев­не про­шло­сти. Пеј­чић има, и ка­да је о при­ре­ђи­вач­ком ра­ду реч, сво­је пи­сце. Сем Ра­ки­ћа, то је, не­сум­њи­во, Јо­ван Скер­лић (до са­да је, на свој, стро­го на­у­чан на­чин при­ре­дио ње­го­ву Исто­ри­ју но­ве срп­ске књи­жев­но­сти /1997/, Пи­сце и књи­ге, И–ИИИ /2000/ и, за­јед­но са Ми­ло­ва­ном Ви­те­зо­ви­ћем, Срп­ске те­ме /2000/), а то по­ла­ко по­ста­је и Бра­ни­мир Ћо­сић. Об­да­рио нас је но­вим из­да­њем  Де­сет пи­са­ца де­сет раз­го­ва­ра (2002), а при­пре­ма и књи­гу о ње­му. Ћо­си­ће­ва књи­га нај­бо­ља је књи­га ин­тер­вјуа ко­ју срп­ска књи­жев­ност има, Јо­ван Скер­лић је нај­бо­љи за­ступ­ник – по­слу­жи­мо се син­таг­мом Вла­да­на Сто­ја­но­ви­ћа Зо­ро­ва­ве­ља – ура­ган­ске кри­ти­ке, а Ми­лан Ра­кић је је­дан од вр­хун­ских пе­сни­ка на­ше ли­ри­ке. Јо­ван Пеј­чић, да­кле, са­свим из­ве­сно и про­грам­ски, пред­ста­вља и пи­ше са­мо о нај­бо­љи­ма.
Пеј­чи­ће­ва сту­ди­ја по­чи­ње као ро­ман (мно­го ро­ма­неск­ног са­чу­ва­ће до по­след­ње стра­ни­це) пре­пун ре­ми­ни­сцен­ци­ја, за­о­кру­же­них и функ­ци­о­нал­них епи­зо­да. Глав­ни ју­нак је, ло­гич­но, Ми­лан Ра­кић, али се, по­ред ње­га, пред на­шим очи­ма за­час обре­ту и мно­ги дру­ги и зна­ни и не­зна­ни ли­ко­ви из на­ше про­шло­сти. Спо­ме­ни­мо не­ко­ли­ке нај­бо­ље осли­ка­не: Гри­го­ри­је Бо­жо­вић (ње­го­во при­по­ве­да­ње о Ра­ки­ћу пра­ви је ро­ман у ро­ма­ну), Јо­ван Ри­стић, Бра­ни­слав Ну­шић, Сто­јан Но­ва­ко­вић, Љу­бо­мир Ко­ва­че­вић, Јо­ван М. Јо­ва­но­вић, Све­ти­слав Си­мић, Сло­бо­дан Јо­ва­но­вић, Јо­ван Цви­јић, Бог­дан По­по­вић, Јо­ван Скер­лић, Ни­ко­ла Па­шић, Ми­лан Грол, Иси­до­ра Се­ку­лић и мно­ги дру­ги. Не­ки су и обич­ним кро­ки­јем пла­стич­но при­ка­за­ни. „Ро­ман“ о Ра­ки­ћу са­др­жи у се­би чи­та­ву пре­гршт ми­ни но­ве­ла у ко­ји­ма се по­ред ње­га на­ла­зе и не­ки дру­ги зна­ме­ни­ти ли­ко­ви на­ше већ дав­не про­шло­сти ко­ја је, игром слу­ча­ја, по стра­да­њи­ма ко­ја нас и да­нас пра­те, отад­жбин­ском бо­лу ко­јем се не дâ да ми­не, не­из­ве­сној бу­дућ­но­сти, на­да­ма ко­је мо­гу би­ти из­не­ве­ре­не, про­пу­сти­ма и не­хо­тич­ним гре­шка­ма – не са­мо про­шлост, већ и сли­ка тре­нут­ка у ко­јем је­смо, бол­на на­ша са­да­шњост са­ма.

Књи­га Ми­лан Ра­кић на Ко­со­ву на нај­бо­љи мо­гу­ћи на­чин оте­ло­тво­ру­је оно што је књи­жев­но­кри­тич­ка ми­сао, по­чев од дру­ге по­ло­ви­не де­вет­на­е­стог ве­ка, нај­пре сти­дљи­во а ка­сни­је све гла­сни­је и агре­сив­ни­је, за­го­ва­ра­ла: и кри­ти­ка је ли­те­ра­ту­ра, књи­жев­на умет­ност. Књи­жев­на кри­ти­ка и ро­ман два су ли­те­рар­на жан­ра. Књи­га ко­ја је пред на­ма збир је раз­ли­чи­тих жан­ро­ва / „жан­ро­ва“, оства­ре­ње ко­је сво­јим укуп­ним ре­зул­та­том, и оства­ре­но­шћу, и сим­бо­лич­ки по­ка­зу­је ка­ко се о Ра­ки­ћу, ко­ји је це­ло­ви­та, без ијед­не на­пу­кли­не, лич­ност (пе­сник, ди­пло­ма­та, ко­ми­та, рат­ник, на­ци­о­нал­ни бо­рац, ин­те­лек­ту­а­лац, му­зич­ки на­да­рен чо­век), пе­снич­ка и људ­ска гро­ма­да, мо­же пи­са­ти са­мо та­ко што ће би­ти ак­ти­ви­ра­но све што ли­те­ра­ту­ра, без ика­квог оба­зи­ра­ња на жан­ров­ске ме­ђе, са­ма со­бом но­си и до­но­си. Она има ме­сти­ми­це и драм­ски на­бој. Мо­же­мо је чи­та­ти и као скуп спе­ци­фич­них „ди­ја­ло­га“ ко­је ме­ђу­соб­но во­де нај­ум­ни­је срп­ске гла­ве до­ба о ко­јем се пи­ше. Ње­но лир­ско ср­це чи­не Ра­ки­ће­ве, на­ве­де­не, пе­сме из ци­клу­са На Ко­со­ву (у књи­зи су да­ти и њи­хо­ви ауто­гра­фи): „Бо­жур“, „Си­мо­ни­да“, „На Га­зи-Ме­ста­ну“, „На­сле­ђе“, „Је­фи­ми­ја“, „На­пу­ште­на цр­ква“ и „Ми­на­ре“ (осма Ра­ки­ће­ва „ко­сов­ска“ пе­сма – „Кон­дир“ би­ће из­дво­је­на из овог ци­клу­са, али ће, у исти мах, до­би­ти и по­вла­шћен по­ло­жај у пе­сни­ко­вом по­ет­ском опу­су: увод­на је пе­сма Но­вих пе­са­ма /1912/, а у Ра­ки­ће­вој за­ве­штај­ној, „ко­нач­ној“ збир­ци из 1936. го­ди­не, у из­да­њу Срп­ске књи­же­не за­дру­ге – Пе­сме, по­ста­је про­ло­шка пе­сма чи­та­ве ње­го­ве по­е­зи­је). Њи­ма, по тач­ној Пеј­чи­ће­вој тврд­њи, „жи­ве­ло је и на­па­ја­ло се све Срп­ство“ (стр 151). Ра­кић је ус­пео у оно­ме што ни­је по­шло за ру­ком мно­гим ње­го­вим пе­снич­ким прет­ход­ни­ци­ма: ис­пе­вао је – до­ду­ше, фраг­мен­ти­зо­ван, је­гро­вит, али и све­о­бу­хва­тан у ње­го­вој кон­ци­зно­сти и при­гу­ше­ној и му­дрој сим­бо­ли­ци – еп, је­ди­ни ка­кав је мо­гао би­ти ис­пе­ван о нај­ве­ћој исто­риј­ској ра­ни срп­ско­га ро­да.
По­гле­дај­мо украт­ко „исто­ри­јат“ Пеј­чи­ће­ва ра­да. Ми­лан Ра­кић на Ко­со­ву је књи­га ко­ја је са­зре­ва­ла и скла­да­ла се по­ла­ко и по­ступ­но. У њу су угра­ђе­ни не­ко­ли­ки ра­ни­ји при­ло­зи Јо­ва­на Пеј­чи­ћа (на­во­ди их у „Би­бли­о­гра­фи­ји об­ја­вље­них де­ло­ва књи­ге“): књи­га Ми­лан Ра­кић на Ко­со­ву (1998), три тек­ста штам­па­на у ра­ни­јим кри­тич­ким књи­га­ма на­шег ауто­ра: „Мо­ћи умет­нич­ке, мо­ћи на­ци­о­нал­не све­сти. Гри­го­ри­је Бо­жо­вић: Ми­лан Ра­кић“ (Про­сто­ри књи­жев­ног ду­ха, Про­све­та, Ниш 1998, стр. 75–103), „Ми­лан Ра­кић и Је­фи­ми­ја мо­на­хи­ња“ (Про­фил и длан, Пла­то, Бе­о­град 2003, 93–103) и „Отац и син: Љу­бо­мир и Вла­де­та Ко­ва­че­вић. Јед­на са­хра­на у Бе­о­гра­ду 1912“ (Про­фил и длан, 119–124), три – „Ко­со­во Ми­ла­на Ра­ки­ћа“ (Зна­ме­ња и зна­ци, Апо­строф, Бе­о­град 2000, 51–58), „Ко­сов­ске пе­сме Ми­ла­на Ра­ки­ћа“ (Ми­лан Ра­кић, Над за­спа­лим Срп­ством, 2000, стр. 7–14) и „Ми­лан Ра­кић – до­бро­во­љац“ (М. Ра­кић, Над за­спа­лим Срп­ством, 75–80)  – ко­је пи­сац, за­чу­до, не спо­ми­ње у би­бли­о­гра­фи­ји, два фељ­то­на: „Кон­зул, пе­сник, до­бро­во­љац – Ми­лан Ра­кић на Ко­со­ву“  (че­тр­на­ест на­ста­ва­ка у По­ли­ти­ци 1999) и „Ми­лан Ра­кић на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји“ 1905–1912 (два­де­сет три на­став­ка у Екс­пре­су 2002–2003) и два­де­сет осам при­ло­га у раз­ли­чи­тим пу­бли­ка­ци­ја­ма.
По­сто­ји у на­шој ли­те­ра­ту­ри већ са­да не­што што би­смо мо­гли на­зва­ти Пеј­чи­ће­вим (од­но­сно – нај­ви­шим) стан­дар­дом штам­па­ња књи­га (на овом месту ваља истаћи типографско мајсторство Љубомира Златановића). Књи­га мо­ра би­ти ле­па и на око (ова је кр­ца­та илу­стра­ци­ја­ма, ко­је су ње­но са­став­но и ве­зив­но тки­во; оне нам, ре­ци­мо, омо­гу­ћа­ва­ју да се упо­зна­мо и са сли­кар­ским де­лом пе­сни­ко­ве сва­сти­ке Ви­до­са­ве Ко­ва­че­вић /1889–1913/, нај­та­лен­то­ва­ни­је уче­ни­це Бе­те и Ри­сте Вук­са­но­ви­ћа и Мар­ка Му­ра­та; такође и косовским темама Надежде Петровић). Штам­пар­ске гре­шке све­де­не су на ми­ни­мум или са­свим уки­ну­те (ни­смо от­кри­ли ни­јед­ну). Сви пра­те­ћи еле­мен­ти ко­ји на­уч­ну сту­ди­ју чи­не за­о­кру­же­ном и ком­плет­ном пред на­ма су: до­да­так „Књи­жев­ни ју­нак“ у ко­јем је реч о при­су­ству Ми­ла­на Ра­ки­ћа (као чо­ве­ка и књи­жев­ног ју­на­ка) у ли­те­рар­ном де­лу Гри­го­ри­ја Бо­жо­ви­ћа, два­де­сет три до­ку­мен­та (из­ме­ђу оста­лих, Ра­ки­ће­ве пе­сме из ци­клу­са На Ко­со­ву /и ауто­гра­фи истих/; три тек­ста Гри­го­ри­ја Бо­жо­ви­ћа: „Оклоп­ник без стра­ха и ма­не“, „Муч­них да­на“ и „Ве­ли­чи­на Не­зна­них“; при­ло­зи ко­ји осве­тља­ва­ју „ју­на­ке“ Пеј­чи­ће­ве књи­ге; „Про­кла­ма­ци­ја Бал­кан­ског ра­та“ кра­ља Пе­тра И Ка­ра­ђор­ђе­ви­ћа итд.), оби­ман спи­сак – па­жљи­во раз­вр­ста­не – ко­ри­шће­не гра­ђе, би­бли­о­гра­фи­ја об­ја­вље­них де­ло­ва књи­ге, ре­зи­ме на шест је­зи­ка (срп­ски, ен­гле­ски, ру­ски, фран­цу­ски, не­мач­ки, ита­ли­јан­ски) и – не­из­бе­жан – пре­глед име­на. По­сло­вич­но на­уч­но ми­ну­ци­о­зан, Јо­ван Пеј­чић ов­де је над­гор­њао са­мо­га се­бе.
Аутор мо­за­ич­ки сла­же коц­ки­це, зна­лач­ки ци­ти­ра, ве­што ком­по­ну­је. Мо­то нас ин ме­ди­ас рес уво­ди у по­је­ди­не оде­ле књи­ге. Ни­је­дан глас се не из­два­ја/ис­ка­че из хар­мо­нич­но раз­бо­ко­ре­ног ви­ше­гла­сја. И оно што је пре Пеј­чи­ћа на­пи­са­но о ис­пи­ти­ва­ном та­ко је сло­же­но да де­лу­је као пра­во от­кри­ће. По­том сле­ди ана­ли­тич­ко пре­тре­са­ње син­те­ти­зо­ва­не гра­ђе: по­ве­зи­ва­ње, ба­ца­ње до­пун­ског књи­жев­но­и­сто­риј­ског ре­флек­тор­ског све­тла, „укр­шта­ње“. Ту се по­ја­вљу­ју – пеј­чи­ћев­ска – из­вор­на от­кри­ћа. Ми­лан Ра­кић на Ко­со­ву, у нај­ма­њу ру­ку, дво­слој­на је књи­га: сво­ди­лач­ка и от­кри­ва­лач­ка. Зи­да­на је на си­гур­ним те­ме­љи­ма: сва­ки уне­ти по­да­так ви­ше­стру­ко је из­ва­ган.
Пам­ти­мо је као це­ли­ну, али и по упе­ча­тљи­вим и лу­цид­ним де­та­љи­ма. Скре­ну­ће­мо па­жњу на не­ко­ли­ке: Ми­лан Ра­кић као до­бро­во­љац у че­ти Вој­во­де Ву­ка; Љу­бо­мир Ко­ва­че­вић на са­хра­ни си­на је­дин­ца Вла­де­те; ме­ђу­на­род­на кон­фе­рен­ци­ја ми­ра (ка­ква иро­ни­ја суд­би­не!) 1899. го­ди­не у Ха­гу; ко­рек­ци­ја основ­не ти­по­ло­шке од­ред­ни­це Бо­жо­ви­ће­ве ли­те­ра­ту­ре (она ни­је књи­жев­ност из­ми­шље­них ли­ко­ва – ка­ко се твр­ди, већ исто­риј­ски ре­а­ли­зам – ка­ко аутор књи­ге о ко­јој пи­ше­мо пред­ла­же); пи­смо Јо­ва­на Жу­јо­ви­ћа Ни­ко­ли Па­ши­ћу; Ра­ки­ће­ва хо­до­ча­шћа по срп­ским ма­на­сти­ри­ма, цр­ква­ма, све­ти­ња­ма; пе­сни­ко­ва љу­бав за му­зи­ку; при­ча о до­би­је­ној оште­ће­ној ико­ни­ци ко­ја ће пе­сни­ку по­слу­жи­ти као пред­ло­жак за пе­сму „На­пу­ште­на цр­ква“...  Бол ко­ји пре­се­ца Ра­ки­ће­ве гру­ди при по­ми­сли на Ко­со­во и Ме­то­хи­ју (Ста­ру Ср­би­ју), ко­ја је не са­мо по­зор­ни­ца де­ша­ва­ња рад­ње већ и зе­мља-ју­нак, ко­лек­тив­но би­ће ко­је па­ти и на­да се, са­ста­вље­но од љу­ди ко­ји се и зу­би­ма др­же за све­ту зе­мљу на ко­јој од ста­ри­не жи­ве – на­лик је на сим­бо­лич­ну цр­ну пру­гу ко­ју на­ла­зи­мо у Ан­дри­ће­вом ро­ма­ну На Дри­ни ћу­при­ја. Пам­ти­мо, та­ко­ђе, и не­ко­ли­ке ре­че­ни­це и син­таг­ме спо­соб­не да у на­ма п(р)обу­де чи­тав сноп нај­ра­зли­чи­ти­јих асо­ци­ја­ци­ја. Спо­ме­ну­ће­мо са­мо је­дан при­мер: Ср­би­ја је, по кне­зу Ферст-Би­ло­ву, „сле­по цре­во Евро­пе“ ко­је у по­год­ном мо­мен­ту тре­ба „опе­ри­са­ти“.
Фу­сно­те ни­по­што ни­су не­што што се сме пре­ско­чи­ти, тре­ти­ра­ти ма­ње вред­ним од основ­ног тек­ста. И оне су, за­пра­во – спе­ци­фи­чан – основ­ни текст сту­ди­је. Њи­хо­ва, фор­мал­на, из­дво­је­ност за­ло­га је ди­ја­ло­шког усме­ре­ња књи­ге; оне „раз­го­ва­ра­ју“ са тек­стом уз ко­ји се на­ла­зе. На­ве­шће­мо, и ов­де, са­мо је­дан при­мер из фу­сно­те са стр. 190. у ко­јој је на­ве­ден Ко­ста Ст. Па­вло­вић, по­сред­ством ко­јег са­зна­је­мо ка­ко је Ра­кић про­бо­ра­вио две го­ди­не као по­сла­ник у Ко­пен­ха­ге­ну у исто вре­ме ка­да је фран­цу­ску ди­пло­ма­ти­ју у том гра­ду пред­ста­вљао Пол Кло­дел. Сле­ди нај­за­ни­мљи­ви­је: дво­ји­ца пе­сни­ка се дру­же а да при­том Фран­цуз не са­зна­је да је и Ра­кић по­е­та.
По­себ­ну па­жњу за­слу­жу­је стил ко­јим је књи­га на­пи­са­на. Од­ли­ку­ју га пре­глед­ност и ја­сност. Пун је драм­ског на­бо­ја. Па­ра­гра­фи су, по­пут оних у де­лу ве­ли­ког Ми­ло­ша Цр­њан­ског, углав­ном крат­ки. Основ­ни мо­дел Пеј­чи­ће­ва пи­са­ња је: бит­на чи­ње­ни­ца = па­сус. Ле­по­ту, и лир­ску, Пеј­чи­ће­ве ре­че­ни­це илу­стру­је­мо сле­де­ћим при­ме­ром: „По­мра­че­ног угле­да, са­мо је граф Лео­полд Берт­холд остао да са пре­ста­ре­лим ца­рем још крат­ко вре­ме зна­ме­ну­је др­жа­ву чи­ја се бу­дућ­ност зва­ла – про­шлост“ (стр. 206).
Ми­ла­на  Ра­ки­ћа, „елит­ног чо­ве­ка“ (То­дор Ма­ној­ло­вић), „пра­вог го­с­по­ди­на – ве­ћег не­го што је ије­дан у овој зе­мљи“ (Ми­лан Ћур­чин), чо­ве­ка ко­ји ни­по­што ни­је био „кан­це­ла­риј­ски“ ди­пло­ма­та ни­ти бес­крв­ни пе­сник, Пеј­чи­ће­ва књи­га, ко­ја под­јед­на­ко при­па­да књи­жев­ној исто­ри­ји и исто­ри­ји, от­кри­ва као ком­плет­ног чо­ве­ка чи­ја је ети­ка хар­мо­нич­но сра­сла с по­е­ти­ком. По­ред не­сум­њи­ве етич­но­сти ње­го­ве по­е­зи­је, по­сто­ји и по­е­тич­ност ње­го­ва жи­во­та. Наш пе­сник као да је сле­тео на зе­мљу рав­но из усме­не епи­ке. Не по­с­то­ји (исти им је из­вор, исто ср­це), ка­да је о ње­му реч, ни трун­ка су­ко­ба из­ме­ђу ре­чи и де­ла.   
Пеј­чи­ће­вом књи­гом на пра­ви на­чин за­по­чи­ње би­бли­о­те­ка „Гра­ма­та“. Ка­мен је ба­чен са ду­хов­ног ра­ме­на; те­шко ће би­ти до­сти­ћи оства­ре­ну ме­ту. У Фран­цу­ској по­сто­ји еди­ци­ја „Пи­сци са­ми со­бом“. Ми­лан Ра­кић на Ко­со­ву је Ра­кић Пеј­чи­ћем. Јо­ван Пеј­чић је суп­тил­но, пси­хо­ло­шки ис­тан­ча­но, мак­си­мал­но акри­бич­но, за­ви­рио у ду­шу ве­ли­ког пе­сни­ка, от­крио скри­ве­но, осве­т­лио га из раз­ли­чи­тих угло­ва, учи­нио про­шлост жи­вом са­да­шњо­шћу. Јед­ном реч­ју, на­пи­сао књи­гу ко­јом Ра­кић тра­је као наш са­вре­ме­ник, а он сам – Јо­ван Пеј­чић – ле­ги­ти­ми­ше се као бу­дућ­ник на­ше књи­жев­не исто­ри­о­гра­фи­је.

 видети: више о Пејчићу: https://sites.google.com/site/bibliotekaalas/

Нема коментара:

Постави коментар