ОБЈАВА ОПШТЕ МОБИЛИЗАЦИЈЕ ПЕСНИКА (ПИСАЦА) -КРИТИЧАРА / Бела Тукадруз

ОБЈАВА ОПШТЕ МОБИЛИЗАЦИЈЕ  ПЕСНИКА (ПИСАЦА)-КРИТИЧАРА- Двадесети век се завршио, а када је реч о култури и поезији ствараној током тих сто  година, недовољно знамо. Немамо ни довољно квалитетних антологија, монографија о појединим песничким опусима, о појединим књижевним или песничким групацијама. На прсте обе руке могли би се избројати ваљанији есеји – тумачења појединих песама појединих песника.Сами живи песници, који то заиста јесу, чине неопростив грех што ништа не чине: што не тумаче претходнике. Јер они треба да дају добар пример.Они који су умели, доиста умели, да саставе једну песму, један ваљан роман, поему, драму, знају да их ваљано и раставе. Живи песници, доиста, који су уз то добили и широко књижевно образовање, не треба да чекају више ни један једини дан некакву милост од официјелне књижевне критике.

Српска књижевност се развијала у неприродним условима током 20. века. Шта српска књижевност има, а није јој потребно, а шта нема за чим би требало да жали што нема?

Да  би се могло одговорити на ова два наизглед једноставна питања, треба пуно ствари знати и имати на уму. Пре свега никада не треба заборавити мумије.

Требало би истраживати те мумије, ту балсамирану или новију српску бирократску књижевност и њене актере... Не штедећи никога; критикујући и најбоље - тамо где за то има добрих разлога и аргумената. Богдан Поповић сахрањен је 9. новембра 1944. године. Док је боловао, обилазио га је Б. Лазаревић. У дневнику Лазаревићевом има и овај одломак - речи Поповића, којима критикује целу нашу политику и политичаре. Каква далековидост и актуелност тих речи! Срби нису паметан народ.Шта све ово починисмо? Да ли има народа који је овако платио?Непаметни смо, неполитичари смо. Има емоција, страсти, емоција, али памети нема. Овога пута и Хрвати испадоше паметнији политичари од нас... То каже болестан на смрт Поповић, представник мале и намучене рашчеречене Србије и сигурно наш највећи западњак; први који је донео у Београд чист и овејан Запад непосредно из Париза... Гасећи се и полако умирући Б. Поповић тражи од Лазаревића да се прими мисије. - Мисије, мисије, треба да се примите мисије.... И Лазаревић се уместо тога, игром судбине и понајвише вољом нових господара, уместо мисије, примио улоге баштована, архитекте вртова...

Ко то овде, заиста, и чини?Ко истражује и критикује ту балсамирану или новију српску бирократску књижевност и њене актере? Ко има снаге да се прихвати мисије?

Дискусија о томе (каква је, у ствари, књижевност током 20 века) не може ником штетити. Мој лични став о томе је делимично познат; и из њега произилази и став према модерној уметности. У врло, врло ретким тренуцима, српска култура и песничка уметност, тј, по неки песник, били су у ситуацији да се нагну над БЕЗДАНУ УМЕТНОСТ : да ухвате природу где снује, пре саме мисли и намере, да је увребају као ловац, да се забезекну и суоче са својим очајањем и да осете стид због наше вековне грубости, која нас је пратила још од памтивека, као аждаја – како се тачно изразио Винавер, гледајући зањихане трске и устрептале траве, на дрворезима једног Јапанца ( 1954).

Стран ми је чудовишни поглед аждаја на српску културу и поезију.

Велико је било растојање од човека до Богочовека у српској култури и поезији 20. века. Много има људи, и уметника, чија се мисао није завршила Богом, па је остала крња, недовршена. Многе су се „величине“ постепено сушиле, венуле, док најзад сасвим нису увенуле. Што важи за уметникову или песникову мисао, важи и за његово осећање. Ако се уметниково осећање не косне Бога, временом се спаруши, замре, док напослетку сасвим не ишчили, нестане. Ако се биће једног уметника и песника не заврши Богом, он остаје крњ, недовршен; у њему временом и поступно одумре све велико и узвишено, а остане ситно, ништавно… Има нешто страшно у српској култури и књижевности 20. века: а то је што има сувише сланих, горких, страшних велова и тајни. Туга је бити само књижевни критичар, само књижевни историчар, само антологичар, само естета, јер то значи, и кад је о најбољима реч, бити у каравану који никако не може да изађе из пустиње. Читајући брда антологија поезије 20. века, књижевно – историјске купусаре, разне јерархије и хијерархије, нисам дао својој мисли да на крају у страшним мукама издише од глади и жеђи; тражио сам оазе у пустињама и воду, да душу освежим, и заморену мисао, ожеднелу, огладнелу. То је оно највише и једино можда оправдање и за настанак НЕСЕБИЧНОГ МУЗЕЈА, али и једне студије, где ја – тврдим – нисам са философима, естетама и другим, који лутају каравном по бескрајној пустињи…

Философи и естетичари су мученици и трагични људи, не ретко очајници, бунтовници, саркастични људи, умишљени. Зашто? Зато, на жалост, што им „мисао није у стању да пронађе ону кап меда што се скрива у круницама многих бића и ствари. И они хране себе горким лишћем свирепих тајни које тако обилно и бујно расте на ливади наших тужних земаљских стварности“.

Какву смо књижевност имали? Какву још увек имамо? ....(....)
      = извор. одломак из споменутог чланка, преузет из књиге есеја Бела ТУКАДРУЗ 

УМЕТНОСТ ДИЈАГНОЗЕ  И УМЕТНОСТ ЛЕЧЕЊА