Др Шешељ - у жижи

AKTUELNO

• Najčitanije
• Najnovije
• Najviše komentara

• 1
  Umro Blagoje Adžić, a niko ni reč
• 2
  Srbija mora da prizna Kosovo
• 3
  Rodoljubi predsedniku: “Tadiću, ustašo!“
• 4
  Tadićev vic o Srbima - miševima
• 5
  Šešelj u kritičnom stanju, sutra operacija
• 6
  Suvozač molio: Uspori, ubi nas!
• 7
  Survajver: Stanija i Ava pokazale dojke
• 8
  Policija traga za Anom i Sergejem!
• 9
  Šešelj: Draže mi je da srozam Haški tribunal, nego da živim!
• 10
  Top pet golišavih filmskih scena

Ostale vesti»

Tribunal Zločin protiv čovečnosti Srpska radikalna stranka SRS Odbrana ŠešeljaSuđenje Šešelju Suđenje Vojislav Šešelj Hag Srbija 

Povezane vesti:

• SRS: Bolje nam je sa Rusijom nego sa EU
  Funkcioner Srpske radikalne stranke Dejan Mirović izjavio je da Evropska unija ima alternativu i da...
• "Zločin se ne može pripisati SRS dobrovoljcima"
  Nastavljajući završnu reč na suđenju pred Haškim tribunalom, lider Srpske radikalne stranke (SRS)...
• Šešelj: Članovi suda su amoralni i neznalice
  Lider Srpske radikalne stranke Vojislav Šešelj poručio je u završnoj reči na procesu koji se protiv...
• Šešelj: Protiv mene sve sami lažni svedoci
• Menica na 10 miliona dinara umesto blanko ostavke
• "Streljanje na Ovčari dogovorile JNA i Hrvatska"
• Šešelj počeo iznošenje završne reči
• Šešelj vraćen iz bolnice, danas daje završnu reč
• SRS: Šešelju loše, prebačen u bolnicu
• Polemika poslanika DS i SRS: Ko je izdao Kosovo?
• 
  

Синхронизована кампања? (4)

 

Све више захтева за смену Вука Драшковића

Политико, колико коштају овакви чланци?

Видети више: http://www.politika.rs/index.php?lid=sr&show=rubrike&part=list_reviews&int_itemID=204486

Vladimir Nikolic | 17/01/2012 17:13

Dragi Žarko, slutim da iskreno misliš ono što si napisao, pa ti dobronamerno preporučujem da se ne uključuješ u hor pljuvača. Razni ljudi rade razne stvari, ponekad i stvari nedostojne čoveka. šta bi recimo rekao da ti se dokaže nedvosmisleno da SPO i Vuk su i danas, kao i oduvek za Kralja i Otadžbinu, da SPO i Vuk nikada nikog nisu mobilisali, niti su to mogli, a kamoli da šalju na ratište. Šta bi rekao da ti neko nedvosmisleno dokaže da kada je SPO imao Gradsku vlast, Vuk nije imao nikakvu funkciju u njoj. Vlast je imao predsednik Gradske vlade prof.Spasoje Krunić, koji je nakon 10 deset godima, na sudu dobio pravnosnažno Rešenje da nije bilo malverzacija u Gradskoj vladi. Šta bi rekao, dragi Žarko da su Vuk i SPO jedini menjali svoj program javno i u skladu sa okolnostima, koje je život nalagao, a svi drugi tajno.
Upravni odbori javnih ustanova su veliko zlo naše političke scene, ali odgovornost je na najjačima koji se najviše koriste o to i koji jedini to mogu da menjaju. Poz..

stefan petrović | 18/01/2012 07:02

Članova SPO-a ima i van Beograda tako da stavovi tamo nekih iz Beograda protiv Vuka su beznačajni.Napadi protiv Vuka baš sada u predizbonoj kampanji su pokušaji da se i poslednja svetlost u Srbiji ugasi.Preokret je mozda poslednji pokušaj da se krene drugim putem iz beznađa.Kamo te sreće da je SPO stranka podrzana od naroda u većem broju,na zalost tu smo gde smo .Nemojte da nas učite o statutu i programu SPO-a.Moj savet je ovima što napadaju Vuka,da se zbog svojih ličnih intersa ne pridruzuju kampanji protiv Vuka .

**************************************************************

Оснивање фракције Повратак, односно Изворни Српски покрет обнове резултат је захтева великог броја чланства, општинских и окружних одбора, који се не слажу са променом курса странке и приступању покрету Преокрет. Они желе да Српски покрет обнове следи политички пут, десне, националне опције и српске традиције, по коме је био препознатљив на политичкој сцени 20 година, казала је Сања Чековић, државни секретар у министарству дијаспоре и вера и дојучерашњи потпредседник СПО, за „Политику”. Она најављује да ће фракција ускоро одржати скуп и да ће јавност моћи да види ко су људи који је чине и да сазнају за шта се залажу.

Ви и министар Срђан Срећковић сте искључени из странке, како онда можете да оснујете фракцију унутар СПО?

Искључени смо на телефонској седници Председништва СПО, а Статут странке не познаје такав начин одлучивања, значи да је одлука нелегитимна. Осим тога, пре искључења морала сам бити смењена са места потпредседника, што није учињено зато што то може да учини само Главни одбор. Ниједна процедура по страначким документима није поштована, одлучивало је неколико особа по жељама истих оних који су уложили огроман напор да на седници Главног одбора у Новом Саду са функције потпредседника смене Срђана Срећковића да би се потом показало да је то учињено нелегално. Ми зато имамо пуно право да ниједну нелегалну одлуку тих људи не поштујемо.

видети више: http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Ne-mozete-istovremeno-da-budete-i-vlast-i-opozicija.sr.html

Јован Пејчић, Милан Ракић на Косову: завет – песма – чин / Душан Стојковић

РАКИЋ ПЕЈЧИЋЕМ

Јован Пејчић, Милан Ракић на Косову: завет – песма – чин,

Конрас, Београд 2006; 436 стр.

Душан Стојковић

Зна­ме­ни­ти ита­ли­јан­ски пи­сац Лу­и­ђи Пи­ран­де­ло има ан­то­ло­гиј­ску дра­му Шест ли­ца тра­же пи­сца. Песник Ми­лан Ра­кић на­шао је у Јо­ва­ну Пеј­чи­ћу сво­га пи­сца. Књи­га Ми­лан Ра­кић на Ко­со­ву: за­вет – пе­сма – чин, уз За­но­се и пр­ко­се Ла­зе Ко­сти­ћа Ста­ни­сла­ва Ви­на­ве­ра, нај­бо­ља је књи­га о јед­ном пе­сни­ку ко­ју све­ко­ли­ка срп­ска књи­жев­на исто­ри­ја по­се­ду­је. Ви­на­ве­ро­ва мо­но­гра­фи­ја пу­на је ми­ни есе­ја ко­ји се мо­гу тре­ти­ра­ти и као за­о­кру­же­не це­ли­не по се­би. И из Пеј­чи­ће­ве књи­ге да­ју се из­дво­ји­ти не­ко­ли­ке це­ли­не (по­не­кад се мо­же из­вр­ши­ти и по­ве­зи­ва­ње, улан­ча­ва­ње тек­сто­ва по­све­ће­них не­ко­ли­ким ак­те­ри­ма ко­ји су би­ли су­ди­о­ни­ци Ра­ки­ће­ва жи­во­та и ра­да на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји), али су оне да­ле­ко „чвр­шће“, функ­ци­о­нал­ни­је угра­ђе­не у основ­ни текст сту­ди­је, те се она чи­та без за­стај­ки­ва­ња, у јед­ном да­ху. Иако је стрикт­но ве­за­на за са­мо је­дан, мо­жда нај­ва­жни­ји пе­ри­од Ра­ки­ће­ва жи­во­та, до­и­ма се као пра­во ен­ци­кло­пе­диј­ско оства­ре­ње ка­да је о по­зна­ва­њу и раз­у­ме­ва­њу јед­но­га пи­сца реч.

У срп­ском на­ро­ду по­сто­ји из­ре­ка: До­бар ју­нак, да је чо­век та­ки! До­ско­ра­шње на­ше раз­у­ме­ва­ње и ту­ма­че­ње Ми­ла­на Ра­ки­ћа го­то­во би се мо­гло „по­кри­ти“ фор­му­лом: До­бар чо­век, да је пе­сник та­кав! До ско­ра је, по­себ­но по­сле ата­ка бе­о­град­ских аван­гард­них пи­са­ца, на­ро­чи­то над­ре­а­ли­ста, на пе­сни­штво (ње­го­ве до­ме­те и вред­но­сти) Јо­ва­на Ду­чи­ћа и Ми­ла­на Ра­ки­ћа, Ра­ки­ће­во пе­снич­ко де­ло би­ло у не­за­слу­же­ној сен­ци Ду­чи­ће­вог, по­при­лич­но – са­свим не­за­слу­же­но – пот­це­ње­но, по­гре­шно про­чи­та­но и рас­ту­ма­че­но.

У раз­во­ју срп­ске по­е­зи­је че­сто смо има­ли за удар­не пе­сни­ке од­ре­ђе­ног пе­снич­ког вре­ме­на по дво­ји­цу лир­ских ди­о­ску­ра. На­ве­ди­мо нај­по­зна­ти­је лир­ске „па­ро­ве“: Бран­ко Ра­ди­че­вић – Сте­ри­ја (из на­кнад­не чи­та­лач­ке пер­спек­ти­ве), Змај – Ла­за Ко­стић (и ов­де се мо­ра при­зва­ти на­кнад­ни чи­та­лач­ки увид), Јо­ван Ду­чић – Ми­лан Ра­кић, Ми­лош Цр­њан­ски – Раст­ко Пе­тро­вић, Вас­ко По­па – Ми­о­драг Па­вло­вић, Ма­ти­ја Бећ­ко­вић – Бра­ни­слав Пе­тро­вић... Ни­је би­ло ну­жно да се њи­хо­во пе­сни­штво „су­да­ра“. Осим код два по­след­ња при­ме­ра, кри­ти­ка и пу­бли­ка се ја­сно опре­де­љи­ва­ла за јед­ног. По­не­кад је то до­во­ди­ло до де­тро­ни­за­ци­је дру­гог. Јо­ван Ду­чић се, по­сле за­тиш­ја и из­ну­ђе­не – иде­о­ло­шке – изо­ла­ци­је, вра­тио на ве­ли­ка вра­та у на­шу пе­снич­ку тра­ди­ци­ју. Ми­лан Ра­кић је остао на ли­сти че­ка­ња. Су­прот­ста­вље­ни су, по­при­лич­но из­ми­шље­ни и „до­ра­ђе­ни“, ира­ци­о­на­ли­зам и сим­бо­ли­ка Ду­чи­ће­ва, на јед­ној, и ра­ци­о­нал­ност и пре­ве­ли­ка ја­сност Ра­ки­ће­ва, на дру­гој стра­ни. Смет­ну­та је с ума ис­ци­зе­ли­ра­ност Ра­ки­ће­ва сти­ха, ње­го­ва го­то­во ва­јар­ска, и так­тил­на у нај­ве­ћој ме­ри, сла­дост пе­ва­ног, ду­би­на па­три­от­ских осе­ћа­ња, ми­са­о­ност осе­ћај­ног и осе­ћај­ност ре­флек­сив­ног, рет­ко оства­ре­на – и у европ­ској по­е­зи­ји – син­те­тич­ност и кон­ци­зност пе­ва­ног. Да се и Ра­кић поч­не чи­та­ти као ве­ли­ки пе­сник, је­дан од нај­зна­чај­ни­јих, и нај­о­ства­ре­ни­јих, у све­ко­ли­кој срп­ској по­е­зи­ји (уз Мом­чи­ла На­ста­си­је­ви­ћа, он спа­да у рет­ке пе­сни­ке ко­ји су, окон­ча­ли вла­сти­то пе­снич­ко де­ло, ре­а­ли­зу­ју­ћи за­ми­шље­но и хте­но) до­при­не­ли су нај­ви­ше Ле­он Ко­јен сво­јом Ан­то­ло­ги­јом срп­ске ли­ри­ке 1900–1941 (2001) и, упра­во, Јо­ван Пеј­чић –  по­нај­ви­ше овом књи­гом, али

Сликар, путник, песник о коме се у Србији недовољно зна

СВЕСТРАНИ СТВАРАЛАЦ

Дела сликара Зорана Ивановића из Параћина изложена су у париском салону по шести пут, али овај уметник је и песник, ловац на козороге, каратиста...

– Велика ми је част и што су се моја дела била на изложби „На крају времена”, коју је немачка влада организовала 2001. године у Ерлангену, једном од највећих немачких универзитетских центара. Изложба је поводом новог миленијума организована из области фантастике, књижевности и сликарства. Стручни жири ме је уврстио међу 35 најбољих сликара фантастике. Као најмлађи сликар, нашао сам се раме уз раме са Дирером, Салвадором Далијем, Пикасом, сликарима који су постали мит – каже Зоран Ивановић, који је био ванредни професор сликарства на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу и конкурисао је за редовног професора.

Носилац је високог звања – мајстор карате спорта, четвртидан иосвајач многих државних и европских медаља у овом спорту. Објавио је збирку песама „Нежни дисач ваздуха” и књигу поетске прозе „Сећање на природу, а ускоро ће из штампе изаћи и његов први роман „Осмех од птичјег млека”, посвећен животу и делу Леонарда да Винчија.

Пише Зорица Глигоријевић

видети више: http://www.politika.rs/rubrike/Magazin/index.1.sr.html

Поводом недодељивања Андрићеве награде

ПОСЛЕДЊИ КОМЕНТАРИ

Mina S | 11/10/2011 09:22

Neutemeljeno obrazlozenje,ziri je sebi dao prfeveliki značaj i ukinuo nagradu!

Nataša Veselinović | 11/10/2011 09:47

Улица Вука Караџића, Београд

U našem javnom životu posla nikada nisu čista. Iza svake odluke stoje ili sujeta ili novac ili interes. Tako je možda i u ovom slučaju. Ipak, mislim da bi trebalo ukinuti sve nagrade za književna dela, pa i Andrićevu. Većina dela savremenih pisaca se u najboljem slučaju mogu oceniti kao simpatična, ali o lepoj književnosti tu nema ni reči. Vratimo se klasici!!



Видети више: http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Ove-godine-bez-dobitnika-Andriceve-nagrade.sr.html

УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА

Шта значе, доиста, ове речи, далеко од сваке буке и јавности, што се објављују на првим страницама сваке од 32  књиге опуса једног српског писца?

             Књига је слична води, увек пробије пут (Руска изрека) 

            Уметност махагонија је, према речима Бориса Пиљњака, уметност ствари које су преживеле своје мајсторе и сопственике.              Уметност махагонија је надживела све, господо,  културу и литературу! Лажи, много лажи. Поколења и векове. Заблуде, пожаре и мржњу...Ратове и трагедије.              Уметност махагонија је надмоћна, надмоћнија од културе и цивилизације, и без речи уме да саопшти  многе истине, горке и болне...              УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА - тај, позајмљени, општи,  наслов,  на најбољи и најсажетији  могући начин означава суштину свега онога што је ушло у споменути Опус, у све оно што је,  током првих педесетак година живота, написао творац тога Опуса.              Култура и цивилизација гутају једна  другу.              Треба ли таксативно доказивати све то?
          

            _________

            Шта говоре ове слике?

Шта каже ова вила гастарбајтера Звижда?

Moram da se, pre svega, izvinim što sam poslala nepripremljen materijal. Ubuduće ću upotpuniti fotografije informacijama. Stara kuća je zapravo pimnica snimljena u Rogljevu u okolini Negotina. To su objekti pravljeni namenski za čuvanje vina. Za razliku od rajačkih pimnica gde su kuće uglavnom zidane kamenom, u Rogljevu možemo sresti i drvene bondručare i brvnare na ćert, kao što je ova, koja je kasnije oblagana ćerpičnim blatom pomešanim sa plevom, a sačuvane su i pletare. Obe lokacije pimnica, danas još uvek sačuvane kao jedinstvene grupacije kućica za čuvanje vina (uglavnom) i rakije, tek čekaju neko vreme veće svesti ili ljude dobre volje koje će ih spasiti od propadanja i sačuvati od zaborava. U Rajcu su se čak doselile dve francuske porodice koje su iznajmile par pimnica i vinograde i nastavljaju svoju tradiciju vinogradarstva, koju su doneli iz rodnog kraja. Kažu da je Negotinska Krajina na istoj geografskoj širini kao i vinogradarski krajevi francuske iz kojih su došli, i jako dobra za uzgajanje loze. Ako treba da nam dođu Francuzi i pokažu koliko i kako cene i poštuju svoju tradiciju uzgajanjaloze i pravljenja vina, onda treba da se zbilja zapitamo kuda ide ova Srbija. A neću da kažem koliko treba da se postidimo. (Prethodnu gastarbajtersku kuću neću komentarisati, ona spada u domen čiste sociologije i psihologije. I sama dovoljno govori koliko buke u glavama imamo, da ne čujemo više ni sopstveno srce koje vapi za istinom. - Su. Tanaskovic)

Говори ли нам ишта овај Потпис Памтивека?

Какву тајну крије овај симбол?

             Уметност махагонија је као прашума која је прогутала градове и палате, миленијуме и пирамиде...

УМЕСТО ПРЕДГОВОРА | Бо­ри­слав Ми­хај­ло­вић

(Бо­ри­слав Ми­хај­ло­вић, Срп­ски пе­сни­ци из­ме­ђу два ра­та, ан­то­ло­ги­ја, Но­лит, Бе­о­град 1956, 5–8)

Ан­то­ло­ги­је су, или би бар тре­ба­ло да бу­ду, књи­ге ко­је се чи­та­ју. И ова хо­ће да бу­де то. Ка­жем да се чи­та­ју, а не да се сту­ди­ра­ју. Њи­хо­ва не­ми­нов­ност из­бо­ра на­чи­ни то­ли­ко кр­во­про­ли­ћа ме­ђу пе­сма­ма да нај­зад оста­не све сам тор­зо, њи­хо­ва по­тре­ба да ода­би­ра­ју са­мо „нај­бо­ље“ па он­да ис­кри­ве пра­ву сли­ку о пе­сни­ци­ма, о вре­ме­ну, њи­хо­ва спрем­ност да на свом ула­зу по­ста­ве стро­гу стра­жу што пре­гле­да про­пу­сни­це из­да­не јед­но­стра­ном од­лу­ком свог са­ста­вља­ча, њи­хов обим, нај­зад, увек пре­у­зак да про­пу­сти све оно што хр­пи­ми­це про­ла­зи кроз та вра­та хо­ће и мо­же да про­ђе, све то не да­је ма­ха јед­ној сту­ди­ји пра­вил­них и не­при­стра­сних ли­ни­ја, ком­плет­но­сти, ком­плек­сно­сти, до­ку­мен­та­ци­ји. Сав ба­ласт оног што је би­ло про­у­ча­ва­ње, ана­ли­за, акри­би­ја, зној , би­бли­о­гра­фи­је, ли­ста­ње ча­со­пи­са, и љу­ди, и иде­ја, и вре­ме­на, све што је би­ло при­пре­ма и ко­ле­ба­ње тре­ба да оста­не иза ан­то­ло­ги­је, ис­под ње­них тек­сто­ва, а ви­дан да бу­де са­мо лов, тај с бес­крај­ном му­ком и с исто то­ли­ким за­до­вољ­ством за­ро­бље­ни плен про­стра­не пу­чи­не....

Видети више: https://sites.google.com/site/balkanskisindrom/andeo-sa-lampom/umestopredgovora

Изјава Мирослава Лукића, аутора Опуса Уметност махагонија

М. Лукић, почетком 21. миленијума

             дата специјално за ТРЕЋУ СРБИЈУ, по завршетку  Конференције за штампу, 10. октобра 2002. године

            Кажу да се у овој земљи, толико тога, променило, после 5. октобра 2000. године! То понављају као папагаји.

            Нисам приметио, на жалост. Шта се овде променило? У медијима, рецимо?Поменућу само два имена уредничка : М. Лучић (Политика), М. Цвијетић (Борба); остали су на истим местима, колико знам... Не познајем их лично; као критичар знам да су објавили и неке књиге, о којима имам своје мишљење. На те људе  нисам киван ; пуштали су на кашичицу, с времена на време, понеку вест о изласку мојих нових књига, или приказе мојих нових књига. Међутим, њихова уредничка мерила су тетовирана парохијалним схватањем културе; културтрегерством. Они, или дежурни уредници, често дају простора, кад је реч о књигама, врло амбициозним и празним људима. То често нема никакве, ни благе, ни приближне везе са стварним стањем у српској култури. Они упорно терају неку своју преживелу уредничку политику, која ће их кад тад - "сахранити". Нема разлога ни њих, ни многе друге утицајне људе по српским медијима, више штедети. Треба им рећи ко су и шта, у ствари, раде. Због подмлатка, због деце која одрастају, и због свих других. Због народа, коначно. Ко све не ради у културним рубрикама наших најтиражнијих дневника! Ко све не ради у електронским медијима! Пре неколико дана ме је поразила следећа вест - двојици познатих песника су доделили награде - њихови интимуси - на неком регионалном ћепенку, за најлепше песме, за које су они и раније исподобијали све могуће награде. И већина дневних листова је то пласирала као - вест! А то је била срамота, како за те песнике тако и за те листове који су то објавили. Међутим, међу уметницима стасалим и афирмисаним у мрачним катакомбама титоизма, пуно је оних који уместо образа имају ђон, и који се неће либити да и по два - три пута приме награду за исту ствар. Нека. У својој брозплетости медији остављају сјајна сведочанства о бешчашћу за нека друга и не тако далека времена.

            Шта мудром човеку остаје? Да се склања са друма, и да пусти да зло јури... Елем, Конференција за штампу, 9. октобра 2002. и све у вези са тим - ОТВОРИЛИ СУ МИ ОЧИ, суочили су ме  са свим урвинама  парохије, у чијем окружењу живим. Није допрло до најшире српске културне јавности ни вест краћа од врапчијег кљуна да је један српски писац - о свом руву и круву - објавио своја сопствена дела у 32 књиге!

            Да ли је свет, да ли је Србија, да ли је српска култура и књижевност, оно што они  напишу у својим новинама? Што одштампају на својим ћепенцима? Што записаше у својим 

историјама књижевности за једнократну употребу сви добри  и осредњи следбеници  накарадних српских позитивиста и слуге овејаних богобораца?....

            Ипак, остављам сведочанство из прве руке...Дајем ову Изјаву.

            То је наличје Србије, тзв. данашње српске културе. То је најбоља потврда, непобитан доказ, како се гуши, скрива она Друга, непозната, потиснута Србија.

            Тако се, у ствари, ојачава атар културне и књижевне парохије, и сужава моћ културе. Тако се у ствари уништавају, гурају у запећак - вредности. С вредностима се овде шкарт и фукара поиграва, не данас, не само јуче. То траје мало дуже, више од пола века.

            Главни уредник мојих Дела знао је за тај јадац, па и он није дошао; примио сам к знању ту чињеницу. Уосталом, уредници увек имају своје аргументе и разлоге, али када тзв. нови уредници почну да наликују на оне старе подлаце уреднике, то баш није нимало симпатично.

            На Конференцију су позвани сви релевантни електронски и штампани медији Београда, Србије, све новинске агенције, чак и  "Срна". Тај део посла је на време урадио одговорни уредник мојих дела - Димитрије Лукић... Сачувао је списак свих позваних - позвано је седамдесетак   новинских листова, радио и те - ве станица,  неколико критичара, етц. Конференција је трајала скоро два сата; сачуван је на видео снимку - немонтиран ток читаве конференције. Поред сарадника часописа, учествовали су и ученици школе, и професор музике Д. Лаушевић,  писац и професор књижевности Мирјана Ускоковић, Г - дин Мркић (аутор огледа, књиге о  роману УЈКИН ДОМ), проф. Б. Димитријевић. Ученици (шестог, седмог и осмог разреда) одлично су читали изабране одломке из часописа, и из мојих десетак књига, објављених ове године.. Што се тиче публике, била је углавном професорска; дошли су углавном  пријатељи. Нико од позваних новинара и медија није дошао! Шта се то тако важно тога дана збивало у културном животу, Београда и Србије? Прегледао сам културне рубрике "Политике" и "Гласа јавности". У галерији АРТГЕТ Културног центра Београда у подне је представљена књига  Јована Христића САБРАНЕ ПЕСМЕ (библиотека Реч и мисао, Рад). О делу су говорили Јовица Аћин, С. Радојчић и С. Симоновић. У подне у књижари ЦЕПТЕР (Краља Петра 32), представљена је књига Лик Марка Краљевића у српској јуначкој песми, аутора Звонимира Костића (о књизи говорили П. Јеремић, Д. Ајдачић и аутор). И у Вршцу је, на трибини "Средом код Стерије" представљена збирка песама немачке песникиње  Елзе Ласкер - Шилер О жудњи, о патњи, о болу. Увече је био те - ве дуел два председничка кандидата, Коштунице и Лабуса...

            Кад сам завршио конференцију за штампу, прилазили су ми посетиоци,  и један од њих, кога сам тад први пут видео, рече :"Дошао сам случајно,  пријатељ ме овамо довео... Ово све морате поновити у центру града, у неком већем простору, пре свега због ове даровите деце, а затим и због Ваших књига. Па не дешава се у овој малој и јадној земљи да неко објави 32 књиге  сваке године, ни сваке педесете!"

            Шта се у ствари догодило?

            Својеврсна срамота, скандал - најблаже речено.

            Какви су нам медији? КРИМИНАЛНИ? Не. То је рој мува? Оних плавичастих, подгојених, што се радо купе на мрцине и фекалије? 

            Какве су нам новинске агенције? Није ли све тужно и претужно? Знају ли они шта су вредности, шта су прави културни догађаји, или неко претходно треба да их повуче за уши, да им скрене пажњу? Или је појединим новинарима требало платити да дођу на конференцију и известе публику шта се тамо догодило? Да ли је могуће да нису дошли и обавили свој посао зато што је аутор Опуса Уметност махагонија сиромах међу писцима? Ако је тако, могу само да их подсетим на умне речи српског духовника : У дроњама праведника крије се Бог. Тешко вама, ако вас дроње саблазне, те презрете и онога  што је у дроњама, и квит!

            Мирослав ЛУКИЋ