 |
| Заштитни знак |
НАПИСАНО ПОВОДОМ КОНФЕРЕНИЈЕ ЗА ШТАМПУ београдских ЗАВЕТИНА. А у сусрет публиковању дела немонтиране документарне филмске грађе о том књижевном догађају. - Ево, то су те слике са најважнијег културног догађаја који се збио 9. октобра 2002. године, у Србији, у центру Београда, у камерном простору библиотеке "Мика Петровић Алас". Видео снимак читавог тока Конференције, видео сниматеља М. Лукичића, сачувао је за сва времена - живе слике које потврђују да је реч о прворазредном књижевном и културном догађају Србије! Новинари су то сакрили, не по налогу неког политичара, или по наредби неке силе у тами, већ по чаршијском инстикту и нагону, парохијском, ћифтинском, гробарском. Али : Гробари закопавају и ћуте. Господ откопава и виче...
Разумљива је и кристално јасна Изјава Мирослава Лукића, аутора Опуса, и уредника, који као да није од овога света.
Питање је више реторско : Колико треба платити појединим новинарима културних рубрика тиражних дневника да дођу на неку конференцију и известе шта се на њој објављује? Сто марака, сто еура? Добри познаваоци подземља - новинарског, издавачког, кажу да у појединим издавачким кућама постоји списак - дођу одређени конкретни новинари, није обавезно да потпишу, узму новац, ситне паре, и онда детаљано филују конференције официјелних издавача. Дакле, треба "платити, па клатити". Све је то далеко од Лукића, од његовога начина поимања новинарства... Објављено је у једном од претходних бројева ч. ДРВО ЖИВОТА, садржај позивнице на споменуту Конференцију, тј. писмо. Уз то писмо у прилогу је био и Каталог Опуса Уметности махагонија. Позивнице су послате на време...
Ћутање, којим су штампа и електронски медији, обавили споменуту конференцију, исто је што и камен бачен на праведника, бачен у висину; падајући са висине он добија у тежини! Дакле, никакво зло фушери и гушитељи не могу учинити једном од најистакнутијих и најплодотворнијих живих српских писаца и исконској српској култури и књижевности, коју својим Делом и као Уредник заговара, а да се то зло не сручи двоструко на главу њихову.
Ево, оно што је сакривено 9. октобра 2002. године, овим тробројем ТРЕЋЕ СРБИЈЕ бива откривено!
Ево једнога од лица оне непознате, потиснуте, маргинализоване, Друге Србије - јединог брвна према Сну, или визији Треће Србије...
Душмани - није, доиста, претешка реч - и затирачи исконске српске културе и књижевности, шљака историје и шкарт сваке врсте, навалили су - камење, на оне уметничке и уредничке индивидуалности, заточнике зоне уметничког неофицијализма, чији је Лукић најизразитији пример и апостол, довели су их у невероватну, неописиву ситуацију, да се муче као травке да узрасту, погрбљене од тражења светлости, бледолике без светлости! Скривајући их од светлости и од народа, ти богоборци, пре свега, те себичне и подле њушке, не виде величину Гнева Божјег. Не виде, јер им је кратка памет, да ће младима, нама, који долазимо, али и другим смртним и поштеним људима, бити велика радост - када подигну камен и камење, да гледају травке, како се усправљају и зазелене. Мирослав Лукић је једна од тих травки, што се усправља и зелени, успркос свему, успркос гомили камења. Дела Мирослава Лукића су, хвала Богу - објављена, одштампана!! Србија то треба да зна, ево начина да буде обавештена. Да ли ће Србија читати Дела М. Лукића, или тривијалне мутанте савременике; то не зависи од
убедљивости уметности Лукића, већ од времена: Лукићева дела су објављена у малим тиражима... Данашња држава Србија, или поједини утицајни српски издавачи стали су иза неких других имена, међу којима има толико залуталих писаца, и надуваних балона, свега и свачега...
Мирослав Лукић није само - писац. Он већ годинама ради као професор књижевности. У школству Србије, у последња два века, радили су многи српски интелектуалци који су стекли славу касније као писци (Исидора Секулић, М. Настасијевић, М. Црњански...) Лукић је од оних професора и људи који не изгони Бога из деце своје и ученика својих; он има дубљу свест да су му дата царска деца на старање, и стара се о туђој имовини боље него о својој... Добио је неизмерну награду за живота од својих ученика - требало их је чути како читају изабране одломке из Дела свога професора... Лукић деци и ученицима враћа мир и срећу, и здравље и благостање. И осећај за - праве вредности!
Лукић је, као човек и писац, свестан границе између деце и светитеља. Овај "апостол богочовечанског реализма" (како је описан недавно у једној студији), имао је пожељан стваралачки развој; то је човек који зна и верује - да није његов живот ни онај што је у њему, нити онај, коме је он послужио као канал.Туђе је све, осим зла у људима, и одговараће многи за крађу и разбојништво. Одговараће за крађу, јер су туђе назвали својим; и за разбојништво, јер су туђе осакатили и порушили. То Целокупан Опус Лукића изражава и потврђује!
Или како рече духовник Николај :"Нема родитеља на земљи. Родитељ је на небу. На земљи су само стараоци.Они, што себе називају родитељима на земљи, лопови су и разбојници. - На земљи су само стараоци; и то је превелика част. - Дато вам је на старање најдрагоценије благо, што Бог има. И то је превелика част..."
Шта данашња Србија скрива од саме себе? Изванредног ствараоца и стараоца. То је пораз саме Србије, данашње.
Погледајте лица тих ученика на фотографијама; они су живи, постоје. Кроз њих гледа Бог или Цар зачуђено у вас, и чека ваше одговоре. Ако одговори буду смртоносни, Цар ће се повући из деце ваше, и ви ћете се тарати и лешевима. Понављамо стару истину : Деца и светитељи држе Господа, остали се буне против Њега. Деца и светитељи су Господње кушање света...
Штампао сам у овим првим бројевима ТРЕЋЕ СРБИЈЕ највише прилога М. Лукића, из више разлога. Два разлога су најважнија: први, то је најплодотворнији савремени српски писац, најозбиљнији, данас, и (други) истовремено то је писац чија је стваралачка жртва једна од највећих у српској књижевности. Као хармонику згњечио га је свет; једва је узео даха, и јекнуо. Јеком жртве.
Д. Лукић
Нема коментара:
Постави коментар