Из "Посланица" / Драган Борисављевић

ПОСЛАНИЦА РАКИ ДРАИНЦУ

Шумни дани као беле брезе

Светлим мајем трепере већ давно

Наше таме нигде нема

Свуд где смо били помрле су језе

И реч пукла јавно

А лирски сан са Океаније

У старом крчагу дрема

Враћамо се стално стално

Пред нашу кућу тихо све раније

Још док небо гори

У том бљеску нема наше куће

А ни гробља ни волујских кола

Само ветар стреми к зори

И оцртава лагано клонуће

Без крика без бола

Док у сјају сва букти Европа

У кућу нам улазе песници

Из строфа наших црних

Износе слова ко из рудног копа

Трн им у десници

Којом пишу којом њишу таму

Да прекрију ово сунце врело

А чело им трни трни

Док стрепњу горку нашу болест саму

Пева ко опело

И над њима већ сиви јавори

Листају још наше књиге мале

Модре од сна и од јаве

И чекају ноћ да прозбори

ПОСЛАНИЦА БРАНИСЛАВУ ПЕТРОВИЋУ

Песнику чији глас одјекује и из оностраних светова

Дижем ову чашу твојем делу у част мој Бранчило

Које је све таме светлошћу небеском озрачило

А из наших душа прогнало све што беху црнине

Доносећи речи из славјанске чаробне даљине

Још ти се гласови надгорњавају сном и лепотом

И плаћају риме не вином но главом и животом

Као оне ноћи кад те сврстасмо међу драинце

Па после кроз зоре пешке од Скопља до Суботице

Трагасмо упорно има ли отворене кафане

Чудећи се успут шта може у срца да нам стане

Како ти је тамо међу сјајним рајским вртовима

Јеси ли окружен брзим јаким верним хртовима

Или те пак маме оне вижљасте витке хијене

Ко што су те увек опијале све опасне жене

Викнеш ли понекад са тог рајског великога трона

Да се чује свуда колико је српска душа бона

Код нас ти је овде увек исто ако није горе

Као да не свиће и кад све отворимо прозоре

И шта ће тад песник већ да се сам затвори у себе

И отуд да риче све док му реч грло не изгребе

    = из новог рукописа. Видети више:Библиотека ЗАВЕТИНЕ  (2)