УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З

четвртак, 28. април 2011.

Изјава Мирослава Лукића, аутора Опуса Уметност махагонија


М. Лукић, почетком 21. миленијума

             дата специјално за ТРЕЋУ СРБИЈУ, по завршетку  Конференције за штампу, 10. октобра 2002. године

            Кажу да се у овој земљи, толико тога, променило, после 5. октобра 2000. године! То понављају као папагаји.
            Нисам приметио, на жалост. Шта се овде променило? У медијима, рецимо?Поменућу само два имена уредничка : М. Лучић (Политика), М. Цвијетић (Борба); остали су на истим местима, колико знам... Не познајем их лично; као критичар знам да су објавили и неке књиге, о којима имам своје мишљење. На те људе  нисам киван ; пуштали су на кашичицу, с времена на време, понеку вест о изласку мојих нових књига, или приказе мојих нових књига. Међутим, њихова уредничка мерила су тетовирана парохијалним схватањем културе; културтрегерством. Они, или дежурни уредници, често дају простора, кад је реч о књигама, врло амбициозним и празним људима. То често нема никакве, ни благе, ни приближне везе са стварним стањем у српској култури. Они упорно терају неку своју преживелу уредничку политику, која ће их кад тад - "сахранити". Нема разлога ни њих, ни многе друге утицајне људе по српским медијима, више штедети. Треба им рећи ко су и шта, у ствари, раде. Због подмлатка, због деце која одрастају, и због свих других. Због народа, коначно. Ко све не ради у културним рубрикама наших најтиражнијих дневника! Ко све не ради у електронским медијима! Пре неколико дана ме је поразила следећа вест - двојици познатих песника су доделили награде - њихови интимуси - на неком регионалном ћепенку, за најлепше песме, за које су они и раније исподобијали све могуће награде. И већина дневних листова је то пласирала као - вест! А то је била срамота, како за те песнике тако и за те листове који су то објавили. Међутим, међу уметницима стасалим и афирмисаним у мрачним катакомбама титоизма, пуно је оних који уместо образа имају ђон, и који се неће либити да и по два - три пута приме награду за исту ствар. Нека. У својој брозплетости медији остављају сјајна сведочанства о бешчашћу за нека друга и не тако далека времена.
            Шта мудром човеку остаје? Да се склања са друма, и да пусти да зло јури... Елем, Конференција за штампу, 9. октобра 2002. и све у вези са тим - ОТВОРИЛИ СУ МИ ОЧИ, суочили су ме  са свим урвинама  парохије, у чијем окружењу живим. Није допрло до најшире српске културне јавности ни вест краћа од врапчијег кљуна да је један српски писац - о свом руву и круву - објавио своја сопствена дела у 32 књиге!
            Да ли је свет, да ли је Србија, да ли је српска култура и књижевност, оно што они  напишу у својим новинама? Што одштампају на својим ћепенцима? Што записаше у својим 
историјама књижевности за једнократну употребу сви добри  и осредњи следбеници  накарадних српских позитивиста и слуге овејаних богобораца?....
            Ипак, остављам сведочанство из прве руке...Дајем ову Изјаву.
            То је наличје Србије, тзв. данашње српске културе. То је најбоља потврда, непобитан доказ, како се гуши, скрива она Друга, непозната, потиснута Србија.
            Тако се, у ствари, ојачава атар културне и књижевне парохије, и сужава моћ културе. Тако се у ствари уништавају, гурају у запећак - вредности. С вредностима се овде шкарт и фукара поиграва, не данас, не само јуче. То траје мало дуже, више од пола века.
            Главни уредник мојих Дела знао је за тај јадац, па и он није дошао; примио сам к знању ту чињеницу. Уосталом, уредници увек имају своје аргументе и разлоге, али када тзв. нови уредници почну да наликују на оне старе подлаце уреднике, то баш није нимало симпатично.
            На Конференцију су позвани сви релевантни електронски и штампани медији Београда, Србије, све новинске агенције, чак и  "Срна". Тај део посла је на време урадио одговорни уредник мојих дела - Димитрије Лукић... Сачувао је списак свих позваних - позвано је седамдесетак   новинских листова, радио и те - ве станица,  неколико критичара, етц. Конференција је трајала скоро два сата; сачуван је на видео снимку - немонтиран ток читаве конференције. Поред сарадника часописа, учествовали су и ученици школе, и професор музике Д. Лаушевић,  писац и професор књижевности Мирјана Ускоковић, Г - дин Мркић (аутор огледа, књиге о  роману УЈКИН ДОМ), проф. Б. Димитријевић. Ученици (шестог, седмог и осмог разреда) одлично су читали изабране одломке из часописа, и из мојих десетак књига, објављених ове године.. Што се тиче публике, била је углавном професорска; дошли су углавном  пријатељи. Нико од позваних новинара и медија није дошао! Шта се то тако важно тога дана збивало у културном животу, Београда и Србије? Прегледао сам културне рубрике "Политике" и "Гласа јавности". У галерији АРТГЕТ Културног центра Београда у подне је представљена књига  Јована Христића САБРАНЕ ПЕСМЕ (библиотека Реч и мисао, Рад). О делу су говорили Јовица Аћин, С. Радојчић и С. Симоновић. У подне у књижари ЦЕПТЕР (Краља Петра 32), представљена је књига Лик Марка Краљевића у српској јуначкој песми, аутора Звонимира Костића (о књизи говорили П. Јеремић, Д. Ајдачић и аутор). И у Вршцу је, на трибини "Средом код Стерије" представљена збирка песама немачке песникиње  Елзе Ласкер - Шилер О жудњи, о патњи, о болу. Увече је био те - ве дуел два председничка кандидата, Коштунице и Лабуса...
            Кад сам завршио конференцију за штампу, прилазили су ми посетиоци,  и један од њих, кога сам тад први пут видео, рече :"Дошао сам случајно,  пријатељ ме овамо довео... Ово све морате поновити у центру града, у неком већем простору, пре свега због ове даровите деце, а затим и због Ваших књига. Па не дешава се у овој малој и јадној земљи да неко објави 32 књиге  сваке године, ни сваке педесете!"
            Шта се у ствари догодило?
            Својеврсна срамота, скандал - најблаже речено.
            Какви су нам медији? КРИМИНАЛНИ? Не. То је рој мува? Оних плавичастих, подгојених, што се радо купе на мрцине и фекалије? 
            Какве су нам новинске агенције? Није ли све тужно и претужно? Знају ли они шта су вредности, шта су прави културни догађаји, или неко претходно треба да их повуче за уши, да им скрене пажњу? Или је појединим новинарима требало платити да дођу на конференцију и известе публику шта се тамо догодило? Да ли је могуће да нису дошли и обавили свој посао зато што је аутор Опуса Уметност махагонија сиромах међу писцима? Ако је тако, могу само да их подсетим на умне речи српског духовника : У дроњама праведника крије се Бог. Тешко вама, ако вас дроње саблазне, те презрете и онога  што је у дроњама, и квит!

            Мирослав ЛУКИЋ

Нема коментара:

Постави коментар