Квантне дубине контекста (О поезији Мирослава Тодоровића) / Миодраг Мркић

Осветљавање духа – душе песника  Мирослава Тодоровића (и не само њега) видимо и у квантно-нано миљеу. Овде дајемо нешто фрагментарно у наговештају.

...Да... Јесте... Ето, тешко је побећи од малограђанске претенциозности. У мреже претенциозности моје уловљен је и песник Светих мученика.

Претенциозност

Знам да сам малограђански претенциозан када говорим у неколико мојих књига  о квантној нано l’art poetique. Наравно у квантној физици постоје феномени, формуле, правила…Не говори се о томе да је музика „на суптилни начин повезана са феномени-ма квантне физике“. Говори се о „повезаности између светова уметности и квантне фи-зике“.
Квантни свет у песничким делима… Квантни простор и време у песничким делима. Да се не размећем  „знањем“, рецимо да се сликовито говори у квантној физици о „ос-лушкивању атома“. Питање је шта су „атоми“ у песничким делима? Можемо их у оквиру информационе димензије  (простор, време, материја, кретање и информациона димензија) наћи у песничким делима у ономе што  математички поетичари  називају „блаженим стањем“ за разлику од нултог  степена (0) песме.

Можемо те информације наћи у гласовима, полугласовима, фонемама, морфе-мама, речима, реченицама  (реченица је настала пре речи), у емоционалној експре-сивности гласова и нарочито самогласника, у метафори и симболици и 250 стилских фигура  (по руским формалистима).

Те лирске атоме можемо наћи у доживљају сваког читаоца  јер свако песничко дело има икс (x)  значења.  То значи да свака песма није једна. Она је само једна  као графички, графемски феномен. Графемски, словно она је једна. Но и тип слова има удела у тој једности.

Сваке песме има онолико колико има читалаца, али један исти читалац у разли-читим ситуацијама доживеће различито исту песму, као и епохе што их различито доживљавају. Једна полазна је она коју схвата сам аутор. Али Маларме пише свом пријатељу критичару: „… написао сам лепу песму, молим те, објасни ми је, не разумем је“. Ипак, доста је разумео, разумео је да је „лепа“.  А, ја?! Ја се претварам да сам разумео Тодоровићеве песме па и на нивоу квантног.

Био би известан мој есејистички грех да не лоцирам  поезију Мирослава Тодо-ровића и у некој поетици квантне - нано L’art poetique бар како ја схватам лирски нано, лирски атом.

Још  како феномен контекста у којем ствара песник Светих мученика  и, и, и…, феномени о којима говоримо у овом раду су нешто што узрокује  и оно што је у поезији Тодоровића,  што би се могло назвати  лирским атомима које ја у својој  неспретности  „ослушкујем“ у неколико мојих књига. И не само ја што показује књига Душана Стојковића „Рукопис живота“ (Егзистенцијална и есенцијална поезија Мирослава Тодоровића).*

_________________

*

Народна библиотека „Стеван Сремац“, Ниш, 2016.

По логици квантне l’art poetique

О књигама лирике Мирослава Тодоровића можемо говорити по логици квантне-нано l’art poetique. Дакле, микро... Информациона димензија (пет димензија стварности свега – простор, време, материја, кретање и информациона димензија). Претенциозан сам (малограђански) када покушавам да уведем појам квантна l’art poetique. Неколико огледа имам о поезији Мирослава Тодоровића. Хтео он или не хтео упада, како рекосмо, у моје мреже есејистичке критике, које су претенциозне бар у теми о којој овде говоримо. Утеха је да сам и у другим мојим књигама говорио о квантној-нано l’art poetique.

Ја есејистички критичар хакер – квантни поетичар

Овај текст у неком смислу кореспондира са мојим текстом Антиципативна критика.

Ја есејистички критичар „провалио“ сам као неки критичар хакер у тајне лирике песника Светих мученика...

Квантна-нано l’art poetique... Сада у својој препотентности кажем да би могли сви да сазнају тајне лирике песника Тодоровића: „Ушао сам у информационо-комуникацијске технологије“ песничке. Ушао сам у личне, интимне послове ствари лирске алхемије, радионице песника. У строго поверљиве интимне ствари лирике Мирослава Тодоровића. У интимну пошту песник и свет, па ушао сам и у божанско. „Провалио“ сам у херметичност, кодове

Летњи запис КРЕМНА, ТАРА, МАНАСТИР РАЧА / Алек Вукадиновић

Зашто је лековито листање периодике? Зато.
..

Летњи запис КРЕМНА, ТАРА, МАНАСТИР РАЧА / Алек Вукадиновић -
Политика, субота 18.август 2001. културни додатак, страна III

Кад год вам се учини да све полако иде доврага, укус, критеријуми, и остало, идите у библиотеку; у библиотеку а не у кафану или на годишњи одмор. Тамо ћете листајући новине, старе и пожутеле, моћи да видите много тога између редова, , и одговор на пирања која вас муче...

--

ОБЈАВА ОПШТЕ МОБИЛИЗАЦИЈЕ ПЕСНИКА (ПИСАЦА) -КРИТИЧАРА / Бела Тукадруз

ОБЈАВА ОПШТЕ МОБИЛИЗАЦИЈЕ  ПЕСНИКА (ПИСАЦА)-КРИТИЧАРА- Двадесети век се завршио, а када је реч о култури и поезији ствараној током тих сто  година, недовољно знамо. Немамо ни довољно квалитетних антологија, монографија о појединим песничким опусима, о појединим књижевним или песничким групацијама. На прсте обе руке могли би се избројати ваљанији есеји – тумачења појединих песама појединих песника.Сами живи песници, који то заиста јесу, чине неопростив грех што ништа не чине: што не тумаче претходнике. Јер они треба да дају добар пример.Они који су умели, доиста умели, да саставе једну песму, један ваљан роман, поему, драму, знају да их ваљано и раставе. Живи песници, доиста, који су уз то добили и широко књижевно образовање, не треба да чекају више ни један једини дан некакву милост од официјелне књижевне критике.

Српска књижевност се развијала у неприродним условима током 20. века. Шта српска књижевност има, а није јој потребно, а шта нема за чим би требало да жали што нема?

Да  би се могло одговорити на ова два наизглед једноставна питања, треба пуно ствари знати и имати на уму. Пре свега никада не треба заборавити мумије.

Требало би истраживати те мумије, ту балсамирану или новију српску бирократску књижевност и њене актере... Не штедећи никога; критикујући и најбоље - тамо где за то има добрих разлога и аргумената. Богдан Поповић сахрањен је 9. новембра 1944. године. Док је боловао, обилазио га је Б. Лазаревић. У дневнику Лазаревићевом има и овај одломак - речи Поповића, којима критикује целу нашу политику и политичаре. Каква далековидост и актуелност тих речи! Срби нису паметан народ.Шта све ово починисмо? Да ли има народа који је овако платио?Непаметни смо, неполитичари смо. Има емоција, страсти, емоција, али памети нема. Овога пута и Хрвати испадоше паметнији политичари од нас... То каже болестан на смрт Поповић, представник мале и намучене рашчеречене Србије и сигурно наш највећи западњак; први који је донео у Београд чист и овејан Запад непосредно из Париза... Гасећи се и полако умирући Б. Поповић тражи од Лазаревића да се прими мисије. - Мисије, мисије, треба да се примите мисије.... И Лазаревић се уместо тога, игром судбине и понајвише вољом нових господара, уместо мисије, примио улоге баштована, архитекте вртова...

Ко то овде, заиста, и чини?Ко истражује и критикује ту балсамирану или новију српску бирократску књижевност и њене актере? Ко има снаге да се прихвати мисије?

Дискусија о томе (каква је, у ствари, књижевност током 20 века) не може ником штетити. Мој лични став о томе је делимично познат; и из њега произилази и став према модерној уметности. У врло, врло ретким тренуцима, српска култура и песничка уметност, тј, по неки песник, били су у ситуацији да се нагну над БЕЗДАНУ УМЕТНОСТ : да ухвате природу где снује, пре саме мисли и намере, да је увребају као ловац, да се забезекну и суоче са својим очајањем и да осете стид због наше вековне грубости, која нас је пратила још од памтивека, као аждаја – како се тачно изразио Винавер, гледајући зањихане трске и устрептале траве, на дрворезима једног Јапанца ( 1954).

Стран ми је чудовишни поглед аждаја на српску културу и поезију.

Велико је било растојање од човека до Богочовека у српској култури и поезији 20. века. Много има људи, и уметника, чија се мисао није завршила Богом, па је остала крња, недовршена. Многе су се „величине“ постепено сушиле, венуле, док најзад сасвим нису увенуле. Што важи за уметникову или песникову мисао, важи и за његово осећање. Ако се уметниково осећање не косне Бога, временом се спаруши, замре, док напослетку сасвим не ишчили, нестане. Ако се биће једног уметника и песника не заврши Богом, он остаје крњ, недовршен; у њему временом и поступно одумре све велико и узвишено, а остане ситно, ништавно… Има нешто страшно у српској култури и књижевности 20. века: а то је што има сувише сланих, горких, страшних велова и тајни. Туга је бити само књижевни критичар, само књижевни историчар, само антологичар, само естета, јер то значи, и кад је о најбољима реч, бити у каравану који никако не може да изађе из пустиње. Читајући брда антологија поезије 20. века, књижевно – историјске купусаре, разне јерархије и хијерархије, нисам дао својој мисли да на крају у страшним мукама издише од глади и жеђи; тражио сам оазе у пустињама и воду, да душу освежим, и заморену мисао, ожеднелу, огладнелу. То је оно највише и једино можда оправдање и за настанак НЕСЕБИЧНОГ МУЗЕЈА, али и једне студије, где ја – тврдим – нисам са философима, естетама и другим, који лутају каравном по бескрајној пустињи…

Философи и естетичари су мученици и трагични људи, не ретко очајници, бунтовници, саркастични људи, умишљени. Зашто? Зато, на жалост, што им „мисао није у стању да пронађе ону кап меда што се скрива у круницама многих бића и ствари. И они хране себе горким лишћем свирепих тајни које тако обилно и бујно расте на ливади наших тужних земаљских стварности“.

Какву смо књижевност имали? Какву још увек имамо? ....(....)
      = извор. одломак из споменутог чланка, преузет из књиге есеја Бела ТУКАДРУЗ 

УМЕТНОСТ ДИЈАГНОЗЕ  И УМЕТНОСТ ЛЕЧЕЊА

Zosto Si Me Majko Rodila - Macedonian Song

Госпа од Лавиринта

(......)

У Rígsþuli сазнајемо да је Хеимдалр научио Јарлов род вештинама чаробњаштва и рата и веома ретко можемо да видимо – ако уопште и можемо – да се у скандинандинавској митологији, рат и раздор описују као нешто лоше, или бар искључиво лоше. Негативне прилике доносе шансу за добра и часна дела. Без рата не би било ратних хероја. Без патње не би било саможртвовања. Без борбе не би било начина да мушкарци искују права другарства. Само појединци, који су се супроставили непријатељу раме уз раме, могу стварно да верују један другоме. 

У древној Скандинавији, на кукавичлук се није гледало само као на лошу ствар; то је био злочин и свако ко је био оптужен за кукавичлук је погубљиван! Ратнички идеал је био неопходно средство да се раздвоји добро од лошег, храбри од кукавица; у то време се неговало само оно што је добро, јако, храбро, мудро и херојско у човеку! Сами богови и богиње су били њихови идеали!

Презир према слаблостима не сме да буде помешан са злобом. Хтење да начините јаким оне које волите је најпаметније и најприродније хтење. Чињеница да излажете оне које волите тешкоћама, само доказује то да стварно разумете шта је најбоље за њих. Богови су наши идеали и знамо да не можемо да се надамо да ћемо постати један од њих ако бирамо најкраћи и најлакши пут у животу.

Дуг пут до центра Тројанске тврђаве је сам по себи награда, због тога што није само циљ сам по себи од велике вредности, већ и пут којим се стиже до циља. Најкраћи и најлакши пут је можда најбржи, али не и најбољи.

Тако да “плес госпи” може да буде симболичан чин уласка у загробну хумку, због повезивања за Хамингјом часног мртвог и учења од богиње гроба, али исто тако и приземна лекција у стрпљењу и истрајности, како најдужи и најтежи пут није само најбољи, већ и једини пут који води ка циљу. Изводећи овај плес поново и поново, сваке године, било је осигурано да ни један човек не заборави ову лекцију. За боље људе из давних времена, ово је била једна од најважнијих лекција у животу. И за нас би требала да буде.

Прилично инстиктивно, ја сам увек следио најдужи и најтежи пут у животу и иако ми је то изазвало много главобоља, то ме је и ојачало. Морам да признам да сам се понекад запитао зашто сам био очигледно “самодеструктиван”, зашто сам се уваљивао у толико невоља, али сваки пут када бих испливао из њих, осећао бих се много боље. Већина проблема са којим сам се суочавао, сам сам изазвао, сопственим избором да увек идем дужим и тежим путем, који је лако могао да буде избегнут, али да ли би у том случају нешто научио? Да ли бих се доказао? Да ли бих стекао поверење оних који су ме гледали како ово радим? Да ли бих постао мудрији? Мислим да не бих. Ако желите да досегнете врхунац, боље ходајте узбрдо. А ако стварно желите да постанете јаки, додајте и нешто камења на терет који носите. Слављено нека буде оно што вас чини јаким, мудрим и величанственим!

Једном сам напунио празан ранац камењем и попео се на 1.400 м високу планину (почео сам од 800 м, тако да је то било пењање од само 600 м). Било је то (на мапи) само 500 м пешачења, а задњих 100 м до врха вероватно нешто најнапорније што сам урадио у мом целом животу. До тог тренутка моје ноге су се чиниле као да су од чистог олова и морао сам да фокусирам своју енергију на прављеље сваког појединачног корака. Прешао сам границу исцрпљености и кретао се као у трансу, покушавајући да одржавам ритам како не бих стао. Али стигао сам до врха, додао своје камење на већ постојећу гомилу и отшетао назад доле… Могао дам да понесем само један камен, као што већина других ради, али нееее; ја сам морао да напуним цео ранац камењем, само из разлога да бих то учинио на најтежи могући начин. Шта сам добио из свега овога? Па добио сам самоспознају, поштовање мојих вршњака, добру анегдоту и пример када покушавам да објасним другима какав сам као особа – и зашто радим ствари које се понекад другима могу учинити чудним.

Живот је чудесан када је тежак а ви га савладате; када је суров а ви успете; када је застрашујући а ви истрајете; када је смртоносан а ви преживите; када је неправедан а ви ипак победите! И смрт је чудесна, када сте проживели свој живот ходајући узбрдо тим најдужим и најтежим путем, који води до центра каменог лавиринта – и оставили за собом друге који могу да буду поносни на вас! HailaR WôðanaR!

        = извор: Варг Викернерс : Госпа од Лавиринта (одломак)  Превео са енглеског Александар Маслар

Дрипци к'о ви што сте... / Светислав Стефановић

Дрипци к'о ви што сте... 

Дрипци к'о ви што сте распели су Христа

И отрова дали мудроме Сократу,

Јер им бедна савест није била чиста

Као ваша данас, вукла се по блату.

Одувек је било хуља по занату

Које даве све што врлинама блиста,

И траже да ради о глави брат брату;

Све је њих по реду снашла судба иста

Која и вас чека због подлости гадне.

Ви мислите да се мис'о спутат' може

И да само треба поступати строже

С поштеним човеком па да пред вас падне?

И већи су људи подлегли идеји

Коју нападате, сићушни лакеји! [1]

---

[1] Republika, VII/51, 28. 06. 1923., 1.

      = извор: Светислав Стефановић  БУНТОВНЕ ПЕСМЕ Приредио Предраг Пузић АРТАС, Нови Сад, 2005.

Из "Посланица" / Драган Борисављевић

ПОСЛАНИЦА РАКИ ДРАИНЦУ

Шумни дани као беле брезе

Светлим мајем трепере већ давно

Наше таме нигде нема

Свуд где смо били помрле су језе

И реч пукла јавно

А лирски сан са Океаније

У старом крчагу дрема

Враћамо се стално стално

Пред нашу кућу тихо све раније

Још док небо гори

У том бљеску нема наше куће

А ни гробља ни волујских кола

Само ветар стреми к зори

И оцртава лагано клонуће

Без крика без бола

Док у сјају сва букти Европа

У кућу нам улазе песници

Из строфа наших црних

Износе слова ко из рудног копа

Трн им у десници

Којом пишу којом њишу таму

Да прекрију ово сунце врело

А чело им трни трни

Док стрепњу горку нашу болест саму

Пева ко опело

И над њима већ сиви јавори

Листају још наше књиге мале

Модре од сна и од јаве

И чекају ноћ да прозбори

ПОСЛАНИЦА БРАНИСЛАВУ ПЕТРОВИЋУ

Песнику чији глас одјекује и из оностраних светова

Дижем ову чашу твојем делу у част мој Бранчило

Које је све таме светлошћу небеском озрачило

А из наших душа прогнало све што беху црнине

Доносећи речи из славјанске чаробне даљине

Још ти се гласови надгорњавају сном и лепотом

И плаћају риме не вином но главом и животом

Као оне ноћи кад те сврстасмо међу драинце

Па после кроз зоре пешке од Скопља до Суботице

Трагасмо упорно има ли отворене кафане

Чудећи се успут шта може у срца да нам стане

Како ти је тамо међу сјајним рајским вртовима

Јеси ли окружен брзим јаким верним хртовима

Или те пак маме оне вижљасте витке хијене

Ко што су те увек опијале све опасне жене

Викнеш ли понекад са тог рајског великога трона

Да се чује свуда колико је српска душа бона

Код нас ти је овде увек исто ако није горе

Као да не свиће и кад све отворимо прозоре

И шта ће тад песник већ да се сам затвори у себе

И отуд да риче све док му реч грло не изгребе

    = из новог рукописа. Видети више:Библиотека ЗАВЕТИНЕ  (2)

Snijeg pade na behar na voce

Објављено је 27.08.2012.

Snijeg pade na behar, na voce
neka ljubi ko god koga hoce

Ako nece, nek' se ne namece
od nameta nema selameta

Da sam sretan, k'o sto sam nesretan
pa da dodjem tebi u odaje

Da ti sjedim medju siltetima
bas k `o pasa medu bimbasama!

Laži koje živimo

 

(Spencer Cathcart је направио кратак документарни филм где преисипитује људске слободе, школство, корупцију, новац, капитализам у Америци, америчку владу, колапс у свету, заштиту природе,промене у клими, ГМО и начин на који људи третирају животиње)