Čija je ono zastava

Tridesetih godina na Šćitu su stanovale dvije obitelji Grubeša, a potječu od Lukića iz Sivše...

Naselja Gornje Rame

Župa Rama-Šćit

1. Šćit je već stoljećima duhovno i kulturno središte cijele Rame. Nekada je Šćit bio brežuljak usred plodnih ramskih polja, smješten između udoline Suhog potoka i potoka Slatine. Danas je to otok s kopnom povezan nasipom u Ripcima preko kojega vodi cesta do Šćita.
Narodna predaja kaže da se ovaj brežuljak ranije nije zvao Šćit nego je to ime dobio prigodom prvoga paljenja samostana. Naime kada su Turci provalili u samostan, isjekli braću, mrcvarili ih i mučili, momak, koji se redovito kod fratara brinuo za konje, vidjevši to zlo, uzjahao je najboljeg fratarskog konja zvanog Šćitonja, uzeo sa sobom fenjer i počeo bježati kroz mrak prema Ripcima. Kad su Turci to primijetili zapucali su prema svjetlu fenjera i na ovom brežuljku ubiju i momka i konja. I tako je po konju Šćitonji, ovdje ubijenom, nastao naziv Šćit.
Na Šćitu su njive, livade, šume i drugi lokaliteti poznati po ovim imenima: Apeluša, Bandri, Čoluša, Duga glavica, Fratarski gaj, Križ, Nešpilje, Praskavica, Radiljevac, Rašće, Smrč, Stari Šćit, Šarinica, Stupe, Šeperak, Šunjin dolac, Šušnje­vačka, Ustrane njive, Zorićka, Ražišće, Biloje, Kučini, Kadijina stina, Maslarev dolac, Fratarski brist, Rosulje, Beguša, Humac.

Tridesetih godina dvadesetog stoljeća na Šćitu je bilo 12 katoličkih obitelji. U selu su bile 2 prodavaonice, 2 gostionice, 7 kavana. Tu je bila škola i općina. Groblje je zajedničko s Ripčanima. Obitelji su bile isključivo katoličke. Tridesetih godina na Šćitu su stanovale dvije obitelji Grubeša, a potječu od Lukića iz Sivše. Prema pričanju ovdje im je došao djed Ilija s bratom Grubešom kako bi izbjegli osvetu za ubojstvo Turčina koji im je napadao žene. Najprije su pobjegli u Fojnicu, a onda su na poziva fojničkih fratara, koji su tada pastorizirali Ramu, doselili na Šćit. Bile su ovdje i tri obitelji Tomića. Na poziv fratara, koji su služili i Gornji Vakuf i Fojnicu, doselio im se djed Jozo od kojega su nastale dvije obitelji. Treći Tomić je došao na ženinstvo iz Gornjeg Vakufa. Bile su i dvije obitelji Juričića čiji je djed došao također iz Gornjeg Vakufa. Živjela je tu i jedna obitelj Čalića koja se doselila iz Vinice kod Imotskog. Zane su na Šćit doselili iz Proslapa. Jedna obitelj Vladića potječe sa Ustirame. Jedna obitelj Lovrića doselila se iz Varvare. Jedna obitelj Džidžića doselila se ženidbom na Šćit. Fratri su na svoje imanje naselili dvojicu braće Bagarića. Fra Jeronim Vladić je naselio i dvojicu Ivandića iz Trišćana i napravio im kuću u kojoj je kasnije bila škola.

Poslije Drugoga svjetskog rata (1948.) na Šćitu je živjelo 98 stanovnika, 1953. godine bilo je 252, a 1961. godine Šćit je brojao 282 stanovnika. Poslije potopa (1971.) broj se smanjio na 187 stanovnika, a 1981. godine na Šćitu je živjelo 124 stanovnika. Pred zadnji rat u BiH (1991.) Šćit je imao 177 stanovnika. 

               = изводи: ФРАЊЕВАЧКИ САМОСТАН РАМА . ШЋИТ

Goli Zivot - Dragan Jovanovic - (TV Happy 2013)

Квантне дубине контекста (О поезији Мирослава Тодоровића) / Миодраг Мркић

Осветљавање духа – душе песника  Мирослава Тодоровића (и не само њега) видимо и у квантно-нано миљеу. Овде дајемо нешто фрагментарно у наговештају.

...Да... Јесте... Ето, тешко је побећи од малограђанске претенциозности. У мреже претенциозности моје уловљен је и песник Светих мученика.

Претенциозност

Знам да сам малограђански претенциозан када говорим у неколико мојих књига  о квантној нано l’art poetique. Наравно у квантној физици постоје феномени, формуле, правила…Не говори се о томе да је музика „на суптилни начин повезана са феномени-ма квантне физике“. Говори се о „повезаности између светова уметности и квантне фи-зике“.
Квантни свет у песничким делима… Квантни простор и време у песничким делима. Да се не размећем  „знањем“, рецимо да се сликовито говори у квантној физици о „ос-лушкивању атома“. Питање је шта су „атоми“ у песничким делима? Можемо их у оквиру информационе димензије  (простор, време, материја, кретање и информациона димензија) наћи у песничким делима у ономе што  математички поетичари  називају „блаженим стањем“ за разлику од нултог  степена (0) песме.

Можемо те информације наћи у гласовима, полугласовима, фонемама, морфе-мама, речима, реченицама  (реченица је настала пре речи), у емоционалној експре-сивности гласова и нарочито самогласника, у метафори и симболици и 250 стилских фигура  (по руским формалистима).

Те лирске атоме можемо наћи у доживљају сваког читаоца  јер свако песничко дело има икс (x)  значења.  То значи да свака песма није једна. Она је само једна  као графички, графемски феномен. Графемски, словно она је једна. Но и тип слова има удела у тој једности.

Сваке песме има онолико колико има читалаца, али један исти читалац у разли-читим ситуацијама доживеће различито исту песму, као и епохе што их различито доживљавају. Једна полазна је она коју схвата сам аутор. Али Маларме пише свом пријатељу критичару: „… написао сам лепу песму, молим те, објасни ми је, не разумем је“. Ипак, доста је разумео, разумео је да је „лепа“.  А, ја?! Ја се претварам да сам разумео Тодоровићеве песме па и на нивоу квантног.

Био би известан мој есејистички грех да не лоцирам  поезију Мирослава Тодо-ровића и у некој поетици квантне - нано L’art poetique бар како ја схватам лирски нано, лирски атом.

Још  како феномен контекста у којем ствара песник Светих мученика  и, и, и…, феномени о којима говоримо у овом раду су нешто што узрокује  и оно што је у поезији Тодоровића,  што би се могло назвати  лирским атомима које ја у својој  неспретности  „ослушкујем“ у неколико мојих књига. И не само ја што показује књига Душана Стојковића „Рукопис живота“ (Егзистенцијална и есенцијална поезија Мирослава Тодоровића).*

_________________

*

Народна библиотека „Стеван Сремац“, Ниш, 2016.

По логици квантне l’art poetique

О књигама лирике Мирослава Тодоровића можемо говорити по логици квантне-нано l’art poetique. Дакле, микро... Информациона димензија (пет димензија стварности свега – простор, време, материја, кретање и информациона димензија). Претенциозан сам (малограђански) када покушавам да уведем појам квантна l’art poetique. Неколико огледа имам о поезији Мирослава Тодоровића. Хтео он или не хтео упада, како рекосмо, у моје мреже есејистичке критике, које су претенциозне бар у теми о којој овде говоримо. Утеха је да сам и у другим мојим књигама говорио о квантној-нано l’art poetique.

Ја есејистички критичар хакер – квантни поетичар

Овај текст у неком смислу кореспондира са мојим текстом Антиципативна критика.

Ја есејистички критичар „провалио“ сам као неки критичар хакер у тајне лирике песника Светих мученика...

Квантна-нано l’art poetique... Сада у својој препотентности кажем да би могли сви да сазнају тајне лирике песника Тодоровића: „Ушао сам у информационо-комуникацијске технологије“ песничке. Ушао сам у личне, интимне послове ствари лирске алхемије, радионице песника. У строго поверљиве интимне ствари лирике Мирослава Тодоровића. У интимну пошту песник и свет, па ушао сам и у божанско. „Провалио“ сам у херметичност, кодове

Летњи запис КРЕМНА, ТАРА, МАНАСТИР РАЧА / Алек Вукадиновић

Зашто је лековито листање периодике? Зато.
..

Летњи запис КРЕМНА, ТАРА, МАНАСТИР РАЧА / Алек Вукадиновић -
Политика, субота 18.август 2001. културни додатак, страна III

Кад год вам се учини да све полако иде доврага, укус, критеријуми, и остало, идите у библиотеку; у библиотеку а не у кафану или на годишњи одмор. Тамо ћете листајући новине, старе и пожутеле, моћи да видите много тога између редова, , и одговор на пирања која вас муче...

--

ОБЈАВА ОПШТЕ МОБИЛИЗАЦИЈЕ ПЕСНИКА (ПИСАЦА) -КРИТИЧАРА / Бела Тукадруз

ОБЈАВА ОПШТЕ МОБИЛИЗАЦИЈЕ  ПЕСНИКА (ПИСАЦА)-КРИТИЧАРА- Двадесети век се завршио, а када је реч о култури и поезији ствараној током тих сто  година, недовољно знамо. Немамо ни довољно квалитетних антологија, монографија о појединим песничким опусима, о појединим књижевним или песничким групацијама. На прсте обе руке могли би се избројати ваљанији есеји – тумачења појединих песама појединих песника.Сами живи песници, који то заиста јесу, чине неопростив грех што ништа не чине: што не тумаче претходнике. Јер они треба да дају добар пример.Они који су умели, доиста умели, да саставе једну песму, један ваљан роман, поему, драму, знају да их ваљано и раставе. Живи песници, доиста, који су уз то добили и широко књижевно образовање, не треба да чекају више ни један једини дан некакву милост од официјелне књижевне критике.

Српска књижевност се развијала у неприродним условима током 20. века. Шта српска књижевност има, а није јој потребно, а шта нема за чим би требало да жали што нема?

Да  би се могло одговорити на ова два наизглед једноставна питања, треба пуно ствари знати и имати на уму. Пре свега никада не треба заборавити мумије.

Требало би истраживати те мумије, ту балсамирану или новију српску бирократску књижевност и њене актере... Не штедећи никога; критикујући и најбоље - тамо где за то има добрих разлога и аргумената. Богдан Поповић сахрањен је 9. новембра 1944. године. Док је боловао, обилазио га је Б. Лазаревић. У дневнику Лазаревићевом има и овај одломак - речи Поповића, којима критикује целу нашу политику и политичаре. Каква далековидост и актуелност тих речи! Срби нису паметан народ.Шта све ово починисмо? Да ли има народа који је овако платио?Непаметни смо, неполитичари смо. Има емоција, страсти, емоција, али памети нема. Овога пута и Хрвати испадоше паметнији политичари од нас... То каже болестан на смрт Поповић, представник мале и намучене рашчеречене Србије и сигурно наш највећи западњак; први који је донео у Београд чист и овејан Запад непосредно из Париза... Гасећи се и полако умирући Б. Поповић тражи од Лазаревића да се прими мисије. - Мисије, мисије, треба да се примите мисије.... И Лазаревић се уместо тога, игром судбине и понајвише вољом нових господара, уместо мисије, примио улоге баштована, архитекте вртова...

Ко то овде, заиста, и чини?Ко истражује и критикује ту балсамирану или новију српску бирократску књижевност и њене актере? Ко има снаге да се прихвати мисије?

Дискусија о томе (каква је, у ствари, књижевност током 20 века) не може ником штетити. Мој лични став о томе је делимично познат; и из њега произилази и став према модерној уметности. У врло, врло ретким тренуцима, српска култура и песничка уметност, тј, по неки песник, били су у ситуацији да се нагну над БЕЗДАНУ УМЕТНОСТ : да ухвате природу где снује, пре саме мисли и намере, да је увребају као ловац, да се забезекну и суоче са својим очајањем и да осете стид због наше вековне грубости, која нас је пратила још од памтивека, као аждаја – како се тачно изразио Винавер, гледајући зањихане трске и устрептале траве, на дрворезима једног Јапанца ( 1954).

Стран ми је чудовишни поглед аждаја на српску културу и поезију.

Велико је било растојање од човека до Богочовека у српској култури и поезији 20. века. Много има људи, и уметника, чија се мисао није завршила Богом, па је остала крња, недовршена. Многе су се „величине“ постепено сушиле, венуле, док најзад сасвим нису увенуле. Што важи за уметникову или песникову мисао, важи и за његово осећање. Ако се уметниково осећање не косне Бога, временом се спаруши, замре, док напослетку сасвим не ишчили, нестане. Ако се биће једног уметника и песника не заврши Богом, он остаје крњ, недовршен; у њему временом и поступно одумре све велико и узвишено, а остане ситно, ништавно… Има нешто страшно у српској култури и књижевности 20. века: а то је што има сувише сланих, горких, страшних велова и тајни. Туга је бити само књижевни критичар, само књижевни историчар, само антологичар, само естета, јер то значи, и кад је о најбољима реч, бити у каравану који никако не може да изађе из пустиње. Читајући брда антологија поезије 20. века, књижевно – историјске купусаре, разне јерархије и хијерархије, нисам дао својој мисли да на крају у страшним мукама издише од глади и жеђи; тражио сам оазе у пустињама и воду, да душу освежим, и заморену мисао, ожеднелу, огладнелу. То је оно највише и једино можда оправдање и за настанак НЕСЕБИЧНОГ МУЗЕЈА, али и једне студије, где ја – тврдим – нисам са философима, естетама и другим, који лутају каравном по бескрајној пустињи…

Философи и естетичари су мученици и трагични људи, не ретко очајници, бунтовници, саркастични људи, умишљени. Зашто? Зато, на жалост, што им „мисао није у стању да пронађе ону кап меда што се скрива у круницама многих бића и ствари. И они хране себе горким лишћем свирепих тајни које тако обилно и бујно расте на ливади наших тужних земаљских стварности“.

Какву смо књижевност имали? Какву још увек имамо? ....(....)
      = извор. одломак из споменутог чланка, преузет из књиге есеја Бела ТУКАДРУЗ 

УМЕТНОСТ ДИЈАГНОЗЕ  И УМЕТНОСТ ЛЕЧЕЊА

Zosto Si Me Majko Rodila - Macedonian Song

Госпа од Лавиринта

(......)

У Rígsþuli сазнајемо да је Хеимдалр научио Јарлов род вештинама чаробњаштва и рата и веома ретко можемо да видимо – ако уопште и можемо – да се у скандинандинавској митологији, рат и раздор описују као нешто лоше, или бар искључиво лоше. Негативне прилике доносе шансу за добра и часна дела. Без рата не би било ратних хероја. Без патње не би било саможртвовања. Без борбе не би било начина да мушкарци искују права другарства. Само појединци, који су се супроставили непријатељу раме уз раме, могу стварно да верују један другоме. 

У древној Скандинавији, на кукавичлук се није гледало само као на лошу ствар; то је био злочин и свако ко је био оптужен за кукавичлук је погубљиван! Ратнички идеал је био неопходно средство да се раздвоји добро од лошег, храбри од кукавица; у то време се неговало само оно што је добро, јако, храбро, мудро и херојско у човеку! Сами богови и богиње су били њихови идеали!

Презир према слаблостима не сме да буде помешан са злобом. Хтење да начините јаким оне које волите је најпаметније и најприродније хтење. Чињеница да излажете оне које волите тешкоћама, само доказује то да стварно разумете шта је најбоље за њих. Богови су наши идеали и знамо да не можемо да се надамо да ћемо постати један од њих ако бирамо најкраћи и најлакши пут у животу.

Дуг пут до центра Тројанске тврђаве је сам по себи награда, због тога што није само циљ сам по себи од велике вредности, већ и пут којим се стиже до циља. Најкраћи и најлакши пут је можда најбржи, али не и најбољи.

Тако да “плес госпи” може да буде симболичан чин уласка у загробну хумку, због повезивања за Хамингјом часног мртвог и учења од богиње гроба, али исто тако и приземна лекција у стрпљењу и истрајности, како најдужи и најтежи пут није само најбољи, већ и једини пут који води ка циљу. Изводећи овај плес поново и поново, сваке године, било је осигурано да ни један човек не заборави ову лекцију. За боље људе из давних времена, ово је била једна од најважнијих лекција у животу. И за нас би требала да буде.

Прилично инстиктивно, ја сам увек следио најдужи и најтежи пут у животу и иако ми је то изазвало много главобоља, то ме је и ојачало. Морам да признам да сам се понекад запитао зашто сам био очигледно “самодеструктиван”, зашто сам се уваљивао у толико невоља, али сваки пут када бих испливао из њих, осећао бих се много боље. Већина проблема са којим сам се суочавао, сам сам изазвао, сопственим избором да увек идем дужим и тежим путем, који је лако могао да буде избегнут, али да ли би у том случају нешто научио? Да ли бих се доказао? Да ли бих стекао поверење оних који су ме гледали како ово радим? Да ли бих постао мудрији? Мислим да не бих. Ако желите да досегнете врхунац, боље ходајте узбрдо. А ако стварно желите да постанете јаки, додајте и нешто камења на терет који носите. Слављено нека буде оно што вас чини јаким, мудрим и величанственим!

Једном сам напунио празан ранац камењем и попео се на 1.400 м високу планину (почео сам од 800 м, тако да је то било пењање од само 600 м). Било је то (на мапи) само 500 м пешачења, а задњих 100 м до врха вероватно нешто најнапорније што сам урадио у мом целом животу. До тог тренутка моје ноге су се чиниле као да су од чистог олова и морао сам да фокусирам своју енергију на прављеље сваког појединачног корака. Прешао сам границу исцрпљености и кретао се као у трансу, покушавајући да одржавам ритам како не бих стао. Али стигао сам до врха, додао своје камење на већ постојећу гомилу и отшетао назад доле… Могао дам да понесем само један камен, као што већина других ради, али нееее; ја сам морао да напуним цео ранац камењем, само из разлога да бих то учинио на најтежи могући начин. Шта сам добио из свега овога? Па добио сам самоспознају, поштовање мојих вршњака, добру анегдоту и пример када покушавам да објасним другима какав сам као особа – и зашто радим ствари које се понекад другима могу учинити чудним.

Живот је чудесан када је тежак а ви га савладате; када је суров а ви успете; када је застрашујући а ви истрајете; када је смртоносан а ви преживите; када је неправедан а ви ипак победите! И смрт је чудесна, када сте проживели свој живот ходајући узбрдо тим најдужим и најтежим путем, који води до центра каменог лавиринта – и оставили за собом друге који могу да буду поносни на вас! HailaR WôðanaR!

        = извор: Варг Викернерс : Госпа од Лавиринта (одломак)  Превео са енглеског Александар Маслар

Дрипци к'о ви што сте... / Светислав Стефановић

Дрипци к'о ви што сте... 

Дрипци к'о ви што сте распели су Христа

И отрова дали мудроме Сократу,

Јер им бедна савест није била чиста

Као ваша данас, вукла се по блату.

Одувек је било хуља по занату

Које даве све што врлинама блиста,

И траже да ради о глави брат брату;

Све је њих по реду снашла судба иста

Која и вас чека због подлости гадне.

Ви мислите да се мис'о спутат' може

И да само треба поступати строже

С поштеним човеком па да пред вас падне?

И већи су људи подлегли идеји

Коју нападате, сићушни лакеји! [1]

---

[1] Republika, VII/51, 28. 06. 1923., 1.

      = извор: Светислав Стефановић  БУНТОВНЕ ПЕСМЕ Приредио Предраг Пузић АРТАС, Нови Сад, 2005.