УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З

среда, 18. јануар 2012.

Јован Пејчић, Милан Ракић на Косову: завет – песма – чин / Душан Стојковић



РАКИЋ ПЕЈЧИЋЕМ

Јован Пејчић, Милан Ракић на Косову: завет – песма – чин,
Конрас, Београд 2006; 436 стр.

Душан Стојковић
Зна­ме­ни­ти ита­ли­јан­ски пи­сац Лу­и­ђи Пи­ран­де­ло има ан­то­ло­гиј­ску дра­му Шест ли­ца тра­же пи­сца. Песник Ми­лан Ра­кић на­шао је у Јо­ва­ну Пеј­чи­ћу сво­га пи­сца. Књи­га Ми­лан Ра­кић на Ко­со­ву: за­вет – пе­сма – чин, уз За­но­се и пр­ко­се Ла­зе Ко­сти­ћа Ста­ни­сла­ва Ви­на­ве­ра, нај­бо­ља је књи­га о јед­ном пе­сни­ку ко­ју све­ко­ли­ка срп­ска књи­жев­на исто­ри­ја по­се­ду­је. Ви­на­ве­ро­ва мо­но­гра­фи­ја пу­на је ми­ни есе­ја ко­ји се мо­гу тре­ти­ра­ти и као за­о­кру­же­не це­ли­не по се­би. И из Пеј­чи­ће­ве књи­ге да­ју се из­дво­ји­ти не­ко­ли­ке це­ли­не (по­не­кад се мо­же из­вр­ши­ти и по­ве­зи­ва­ње, улан­ча­ва­ње тек­сто­ва по­све­ће­них не­ко­ли­ким ак­те­ри­ма ко­ји су би­ли су­ди­о­ни­ци Ра­ки­ће­ва жи­во­та и ра­да на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји), али су оне да­ле­ко „чвр­шће“, функ­ци­о­нал­ни­је угра­ђе­не у основ­ни текст сту­ди­је, те се она чи­та без за­стај­ки­ва­ња, у јед­ном да­ху. Иако је стрикт­но ве­за­на за са­мо је­дан, мо­жда нај­ва­жни­ји пе­ри­од Ра­ки­ће­ва жи­во­та, до­и­ма се као пра­во ен­ци­кло­пе­диј­ско оства­ре­ње ка­да је о по­зна­ва­њу и раз­у­ме­ва­њу јед­но­га пи­сца реч.
У срп­ском на­ро­ду по­сто­ји из­ре­ка: До­бар ју­нак, да је чо­век та­ки! До­ско­ра­шње на­ше раз­у­ме­ва­ње и ту­ма­че­ње Ми­ла­на Ра­ки­ћа го­то­во би се мо­гло „по­кри­ти“ фор­му­лом: До­бар чо­век, да је пе­сник та­кав! До ско­ра је, по­себ­но по­сле ата­ка бе­о­град­ских аван­гард­них пи­са­ца, на­ро­чи­то над­ре­а­ли­ста, на пе­сни­штво (ње­го­ве до­ме­те и вред­но­сти) Јо­ва­на Ду­чи­ћа и Ми­ла­на Ра­ки­ћа, Ра­ки­ће­во пе­снич­ко де­ло би­ло у не­за­слу­же­ној сен­ци Ду­чи­ће­вог, по­при­лич­но – са­свим не­за­слу­же­но – пот­це­ње­но, по­гре­шно про­чи­та­но и рас­ту­ма­че­но.
У раз­во­ју срп­ске по­е­зи­је че­сто смо има­ли за удар­не пе­сни­ке од­ре­ђе­ног пе­снич­ког вре­ме­на по дво­ји­цу лир­ских ди­о­ску­ра. На­ве­ди­мо нај­по­зна­ти­је лир­ске „па­ро­ве“: Бран­ко Ра­ди­че­вић – Сте­ри­ја (из на­кнад­не чи­та­лач­ке пер­спек­ти­ве), Змај – Ла­за Ко­стић (и ов­де се мо­ра при­зва­ти на­кнад­ни чи­та­лач­ки увид), Јо­ван Ду­чић – Ми­лан Ра­кић, Ми­лош Цр­њан­ски – Раст­ко Пе­тро­вић, Вас­ко По­па – Ми­о­драг Па­вло­вић, Ма­ти­ја Бећ­ко­вић – Бра­ни­слав Пе­тро­вић... Ни­је би­ло ну­жно да се њи­хо­во пе­сни­штво „су­да­ра“. Осим код два по­след­ња при­ме­ра, кри­ти­ка и пу­бли­ка се ја­сно опре­де­љи­ва­ла за јед­ног. По­не­кад је то до­во­ди­ло до де­тро­ни­за­ци­је дру­гог. Јо­ван Ду­чић се, по­сле за­тиш­ја и из­ну­ђе­не – иде­о­ло­шке – изо­ла­ци­је, вра­тио на ве­ли­ка вра­та у на­шу пе­снич­ку тра­ди­ци­ју. Ми­лан Ра­кић је остао на ли­сти че­ка­ња. Су­прот­ста­вље­ни су, по­при­лич­но из­ми­шље­ни и „до­ра­ђе­ни“, ира­ци­о­на­ли­зам и сим­бо­ли­ка Ду­чи­ће­ва, на јед­ној, и ра­ци­о­нал­ност и пре­ве­ли­ка ја­сност Ра­ки­ће­ва, на дру­гој стра­ни. Смет­ну­та је с ума ис­ци­зе­ли­ра­ност Ра­ки­ће­ва сти­ха, ње­го­ва го­то­во ва­јар­ска, и так­тил­на у нај­ве­ћој ме­ри, сла­дост пе­ва­ног, ду­би­на па­три­от­ских осе­ћа­ња, ми­са­о­ност осе­ћај­ног и осе­ћај­ност ре­флек­сив­ног, рет­ко оства­ре­на – и у европ­ској по­е­зи­ји – син­те­тич­ност и кон­ци­зност пе­ва­ног. Да се и Ра­кић поч­не чи­та­ти као ве­ли­ки пе­сник, је­дан од нај­зна­чај­ни­јих, и нај­о­ства­ре­ни­јих, у све­ко­ли­кој срп­ској по­е­зи­ји (уз Мом­чи­ла На­ста­си­је­ви­ћа, он спа­да у рет­ке пе­сни­ке ко­ји су, окон­ча­ли вла­сти­то пе­снич­ко де­ло, ре­а­ли­зу­ју­ћи за­ми­шље­но и хте­но) до­при­не­ли су нај­ви­ше Ле­он Ко­јен сво­јом Ан­то­ло­ги­јом срп­ске ли­ри­ке 1900–1941 (2001) и, упра­во, Јо­ван Пеј­чић –  по­нај­ви­ше овом књи­гом, али

недеља, 15. јануар 2012.

Сликар, путник, песник о коме се у Србији недовољно зна



СВЕСТРАНИ СТВАРАЛАЦ

Дела сликара Зорана Ивановића из Параћина изложена су у париском салону по шести пут, али овај уметник је и песник, ловац на козороге, каратиста...
– Велика ми је част и што су се моја дела била на изложби „На крају времена”, коју је немачка влада организовала 2001. године у Ерлангену, једном од највећих немачких универзитетских центара. Изложба је поводом новог миленијума организована из области фантастике, књижевности и сликарства. Стручни жири ме је уврстио међу 35 најбољих сликара фантастике. Као најмлађи сликар, нашао сам се раме уз раме са Дирером, Салвадором Далијем, Пикасом, сликарима који су постали мит – каже Зоран Ивановић, који је био ванредни професор сликарства на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу и конкурисао је за редовног професора.
Носилац је високог звања – мајстор карате спорта, четвртидан иосвајач многих државних и европских медаља у овом спорту. Објавио је збирку песама „Нежни дисач ваздуха” и књигу поетске прозе „Сећање на природу, а ускоро ће из штампе изаћи и његов први роман „Осмех од птичјег млека”, посвећен животу и делу Леонарда да Винчија.
Пише Зорица Глигоријевић



видети више: http://www.politika.rs/rubrike/Magazin/index.1.sr.html